Opštinske novine

Стр 6

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

не сме се у једној соби смејати ако се у другој плаче. Нема Среће ако је Несрећа посматра својим гладним очима. Хумана свест хоће да учини свет срећним, то ће рећи бољим. Пут наш не сме <бити више трновит ако желимо да будемо достојни становници васионе. Срећа је племенитост■ Племенитоет је срећа, а сваш онај, који даје од своје среће другима, постаје још срећнији. Наш смех је тек онда прави смех џко је и друГа соба топла као наша и ако се у друГој соби људи смеју као и ми. Насупрот очајању беде и беспослице и, исто тако, насупрот тупим уживањима оних који се предају само материјалним добрима а чија душа, ипак, често патипод једним ружним сплином, — насупрот животној нерадости, хумана свест објављује и тражи радост, радост живота свих, радост рада, стварања, радост лепоте. Људи нису само Гладни хлеба. — Они морају јести да би уживали у лепоти. Додеов, до болести сензитивни и неизмерно човекољубиви, животопис патника Жака не би се тако дубоко заривао у наша срца кад тај Жак, коГа су немаштина и неправде људске гатрпали као огроман комад одроњене земље; кад тај уклетник не би, с налоном живота и лепота њеГових, жудео ослобођење од беде. И Жак, који у раном детињству бегие госпоче^, отима се дављенички од беде и њених анималности и њених внојева, од алкохола, мрачне утехе мрачне беде, и Жак хоће пурпура сунца. Хоће лепоту. Описујући штрајкачку процесију младих радница, Опенхајм истиче да су на застави, коју оне носе, исписане речи: жељне смо хлеба али исто толико и ружа. И певају: Корачамо, корачамо кроз лепоту дана, Нека нас чује цео свет да певамо! Хлеб и руже! Хлеб и руже! Јер ми нећемо да се знојимо од рођења па до кончине. Гладују наша срца исто као и наша тела. Дајте нам хлеба, али дајте нам и руже! V Само кроз радо<ст лепоте свет, широке и још увек мученичке масе моГу се спасти од свих разорних и неГативно нивелизаторских система који уображавају да оџиновљавање машина може донети људима мир и спокојство. Хумана свест зна за једну непролазну истину: уколико маса буде поштеђена од суровости мизерије, и уколико буде прилазила лепоти утолико је баш она у својим дубинама џезадовољна оним системом који, у име звучних парола, ту исту масу ражалује до једног оГромноГ тела коме је Главно трбух и ни/е се безбројне руке и ноге крећу по команди.

Капитализам, уколико је Гоњен само Глађу новца, и комунизам, који од људи приви безличнике и робове, сваки на свој начин, али подједнако, сеју на све стране суморност. Хумана свест зна да маса неће ни беду, у коју Га Гура профитска саможивост, ни понижавајуће сврставање које тражи комунизам у својој мржњи на све оно што је велико и што је створио човеК у својој тежњи да буде дединка и да не буде суморан роб неГо радосник. Тек кроз све појединце и кроз њихове радости и друштво постаје напредно... Свет, сви људи имају право на радост. Ми, к!оји смо се рађали у релиГији хришћанској, ово право свих људи осећамо нарочито у дане када се ближи Божић и "Јоада свижа нама, старима, има толико даха наишх давно отхујалих детињстава. Божић је радост земље и неба, целе васионе. Сунце се преобразило у витлејемску звезду, а божанско новорођенче, са топлих Груди мајке и сламе, маше ручицама. ПаГанска радост Кликће у божић-

Незапослени радници очекују да приме храну у кухињи бр. 1 ној леГенди и не назире се ни туробија јерусалимска ни ГолГотски крст ни зид плача. Ова земља, о Божићу, није Јозафатска долина, и непрестано маше ручицама млади Бог. Броди витлејемска звезда небеским бескрајем, а, опчињени витлејемском звездом, снежним бескрајем корачају неуморно само три чудна намерника, три мудраца с Истока. С онога ИстоКа од коГа ће опет доћи светлост целоме људском роду. Та радост мора обујмити наше душе и кроз њу морамо постати бољи, шири, људскији неГо што смо до сад били. * Зима је и Божић је на праГу. По нашим планинама већ почива снег чист као врлина, а воде наше већ се мрзну. Хвата се на њима онај исти лед који се место срца ухватио у Грудима усамљеноГ и разболаноГ сиротана Ђуре Јакшића. Много је беде у нашем Гриду, много , као да не наилази Божић.