Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 95

мет, односно оадржај онога што сликају и јесте од прворазредне важности. Ако ое овоме дода још и урођена сеовилност, бар ; привидна, онда се да лако замислити како и у коликој мери руски сликари нарочито иконописци — подражавају оне сликаре за које они верују да су велики мајстори. Има нечег трагичног у тој сентиментално-романтичној театралноности, у тој лојалности, у бављењу умстношћу у уверењу да су Југословенски уметници слабији, у вечитом сну о својој личвој и колективној моћи. Изгледа нам к|ао кад би отоечени нокти покушали да, и ако су уклоњени оа руку, и ако више не могу да расту, покушају да на себе предузму функције и важност личности којој су припадали. По несрећи, у уметности ое то осећа више но у ма којој грани делатности. Русима не достаје полеђина. Наша земља, мада гостопримљива, не може им пружити ни непосредног надахнућа нити онај оквир који им је давала њихова рођена груда. Остала им је само нема чежња, дубока али неодређена. А чежња или чини да се изглед стварних облика побрка или охрабрује људе да бунцају, да мешају стварност са маштом. Несумњиво је да има и међу нама велики број оних који више воле да гледају олику као што гледају драму или читају роМ1ан, онИх који не могу замислити залазак сунца, пролеће или незнам шта, а да не освеже своје љубавне или 4сакве друге успомене и да уживају у њима место у слици. Такови не би смели пропустити руску изложбу. Изложбу немачке савремене уметности и примењене уметности отворио је у недељу пре подне, у присуству многобројних званица, господин Министар просвете, г. Стошовић. Изложба је смештена у обе сале павиљона „Цвијете Зузорић". Као мото изложбе оштампан је у каталогу један став из говора господина Хитлера у коме вођа вели, да је мишљење да у материјално тешким временима треба запоставити културна питања исто толико лудо колико и опасно. И ова нам изложба доказује да су Немци пролазећи и кроз ова тешка времена умели да одрже активност и вемачких уметника и вемачких мајстора. Што је још важније успели су да нађу блиску везу између занатства и уметности. Колико је то тешко остварити у једној тако јако индустриски развијеној земљи, у земљи која је у финансиском погледу гора од нас, није потребно овде наглашавати. И они који су са сумњом гледали на државну, општинску и појединачну моралну и материјалну помоћ намењену развијању ручвих радова — уметнички схваћених и изведених уметничких радова — еада морају признати своју кратковидост. Ова изложба узорака свега онога што немачки занатлија — уметник (а не би требало да буде »анатлије >који није уметник) намењена блиском Истоку мора пожњети и моралне и материјалне успехе. Материјални успех ће доћи од сигурних наруџбина како од Београда тако и од Софије и Атине

и Анмаре и Цариграда. Створиће се једн'о тржиште које ће бити чисто немачко, и које ће свако у најмању руку исплатити бар оно што су немачка влада и сами уметници утрошили. Ова изложба може у ствари значити и сам нови расцвет немачке ручве радиности. Морална добит ће биги у томе што ће ое уплив немачког укуоа, управо немачке културе, опет нагло појачати у земљама Балкана и Блиског Истока. Изложба је ванредно богата у погледу разноврсности. Има на њој свега. Од посуђа па до отисака ћирилице ливене у Немачкој. И све је рађево са подЈеднаком савЈесношћу. Овде онде се осећа мало и сувише тежине — нарочито у питању ваза и стакларије — али је општи утисак одличан. Требало би написати читаво дело само о овој изложби па да јој се Дадне пуна и заслужена" пошта. Стварно материјалан тако разновроан да је поређење немогуће. Морало би се говорити о сваком излагању по наоооб. Незнамо колико је безумесно овом приликом обратити пажњу вадлежнима од колике користи може бити организовано потпомагање домаће радиности и оснивање савремено уређених уметничко-занатских школа. Али Немци нам свакако дају сјајан пример шта би ми могли и требали да радимо. Наше кујунџије — данас можда најбољи радници у сребру на свету — изумиру. Њихов занат се заборавља. Наше казанџије изумиру исто тако. Јевтина штампана платна потискују наше везове. Машином рађени орнаменти су већ готово сасвим убили наш дуборез. Рђави а и скупи фабрички ћилими потискују наше добре домаће творевине. Стварво ваш традиционални уметник-занатлија пропада, о њему ниио не мисли. А ми имамо ствари и мајстора који би могли својим радаом и користити и учинити ч!аст и себи и држави. Али изгледа да ое наши одговорни кругови не слажу оа господином Хитлером у погледу културних питања. Можда је код нас појам културе и сувише оштро одељен од појма живота, те нам је тешко видети кажо, еа мало охрабрења, уметност може послужити и политичким интересима државе и културно-економским интересима целокупног варода. Немци су нам на ноге донели да видимо шта ое може учинити. Хвала им и желимо им успеха. О самој чистој уметности ва овој изложби тешко је говорити. Има свега неколико акварела који служе искључиво као позадина осталим изложеним предметима. Ма да стварно у извесним случајевима ствари из примењене уметности су толико успеле да је тедако рећи зашто су назване примењеном уметношћу. Између многих других ствари такав је случај и са теракотом од Рудолфа Тауберт-а. У опште једна ванредно успела изложба како у погледу пропаганде немачке домаће радиности тако и у погледу јасног указивања на епособност и вољу Немаца да не попусте у квалитету домаћег радинства које им је донело славу још у средњем веку. Сава Поповић