Opštinske novine

Стр. 90 -а. циганске мале, сачува. Ово је у толико јасније, што је, делимичним модернизовањем те Скадарлије, она Б1вћ осуђена на неминовну пропаст. Каване у Скадарлији немају ничег боемског и уопште је само фраза, да је Скадарлија наш „Латински кварт". Нарочито треба обележити кућу у којој јс живео и умро наш велики лиричар и кућу у којој је живео и умро један од најбољих наших глумаца — Милорад Гавриловић. Јеврејска мала раније је имала доста од једног гета. Већ као такву њу не би требало чувати. Данас је она испресецана модерним улицама и преко тих улица и модерних кућа постала нешто шарено и нетипично. Ни по чем не треба сачувати стару Синагогу, јер она не раеполаже архитектонским квалитетима, није карактеристична, а не видим друге разлоге да се очува. Амам је траг турске прошлости, а нема никаквз архитектонске квалитете". Тако је, на -основу ових примедаба, код дефинитивне редакције Јеврејска мала уопште изостављена, а за Скадарлију донето решење, да се задржи само досадашша регулација, као остатак једног дела спољашњег бедема, који је некад опасивао стари „Београд у шанцу". Предлог за Варош капију коначно је ипак усвојен из тих разлога, што би овај део очуваног старог Београда био једини спомен на прва српска насеља у н>ему и први културни живот. Г. архитекта Бошковић, одушевљени стручњак за стару архитектуру, који се још од раније истакао као нарочити заштитник београдских старина, нагласио је нарочито потребу, да се код будућег пројектовања на овом блоку обрати посебна пажња на оба профила улица, како не би дошло до дисхармоније између старог и новог стила и како би се постигао онај дојам, који се жели чувањем и одржавањем овог дела града. Посебна дискусија повела се у вези с чувањем Досптејевог лицеја. У предлогу је било предвиђено, да се лицеј, пошто га регулација сече, премести у близину е тим, да се и његова околина обради у стилу времена из ног датира лицеј. Овај део предлога наишао је на једнодушан отпор код свих присутних чланова. Тако је једногласно донето решење, да се ова зграда, најзначајнији споменик српског Београда у XIX веку, по сваку цену сачува на месту на ком се налази, да се регулаци.ја не веже за њену судбину, већ обратно, да се регулација мења према њој. Од старих зграда, које су биле предвиђене према пројекту, нарочиту је дискусију изазвао предлог о Крсмановићевој кући на Теразијама, у којој је, по ослобођењу Београда, становао Регент Александар, и у којој је 1 децембра 1918 проглашено Уједињење. Како је према одредбама завештаоца предвиђено, да се ова зграда руши и да се на њеном месту подигне огромна палата, донето је решење, да се у сваком случају мора чувати основа приземља и фасада зграде онако како данас изгледа. По пројекту су биле предвиђене и старе чесме, које су се некад налазиле по београдским улицама

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ и служиле за давање воде београдском становнипгтву. Предлагало се, да се Теразијска чесма врати у варош на старо место, или његову близину, а остале старе чесме да се по могућству поновно подигну на местима, где су се некад налазиле. Исто је тако пројект предвиђа!- рестаурацију некадашњих градских капија: Стамбол, Видин и Варош капије и да Уредба о заштити старина обухвати и старе цркве: Саборну, Вазнесенску и Топчидерску. Имајући увек у виду све моменте, који су важни за културни и општи развој Београда, као и његову прошлост и традиције, господин већник Душан С. Николајевић ставио је у вези с овим предлозима следеће примедбе: „Једина чесма која би могла бити узета у обзир, то је чесма у Топчидеру: има и извесну уметничку вредност, релативно добре орнаменте, једну мирноћу; поред тога не би одударала од архитектуре модерног Београда. Против рестаурације капија се мора устати најенергичније, јер би оне биле у опреци са садашшим Београдом. Његов је цео урбанистички развој ишао сасвим самостално, јер, кад се Београд почео да развија у право градско насеље, није ни било тих капија које нису ни у своје времо претстазљале нешто што би колико толико одговарало оним капијама по другим градовима: оне су тамо, не само историјске, него и монументалне и органски везане за градски развитак. Да се правилно реши то питање требало би на место некадашњих капија поставити монументс на којима би у рељефу били приказани историјски моменти везачи за те капије. Ако би се на место наших садашњих цркава које ћретстављају с архитектонског гледишта најпростије грађевине црквене архитектуре, подигле монументалне цркве, које одговарају значају и историји наше правослазне цркве и тежњи, да Београд постане уистини велики град, мислим. да нема никаквог разлога, чувати ове цркве, које уосталом и нису старе и не проистичу из духа наше средњевековне црквене архитектуре која је доле, на нашем Југу, дала сјајне архитектонске творевине. Ово је моје принципијелно становиште". Посебну пажњу свратио је г. већник Душан С. Николајевић на новије архитектонске објекте, који су већ данас уско везани с историјом нашег града, као што је руска црква Св. Тројице. Предлажући, да се ова црква унесе у Уредбу, г. Николајевић је рекао: „Руску цркву Свете Тројице треба сачувати из ових разлога: Она у својој скромности има врло много штимунга. То њено биће одговара месту на коме је било наше старо гробље, тако да у тој цркви на неки начин живе традиције нашег Београда, који је као и цела наша земља све своје снове националне везивао за ону Русију, чије заставе и симболе чува руска црква Св. Тројице. Осим тога, та црква симболише све болове и сва надања руске емиграције, чији је при-