Opštinske novine

298

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

у космосу и према космосу. Скрећем вам пажжљу на Достојевског. Овај словенски надгеније знао је да уђе у психолошку радионицу својих младих јунака. Достојевски је 1 својим младићима, — Раскољникову, младим Карамазовима и другима дао многе изопачене 1 нагоне своје природе, али је, исто тако, у њиховој младости тражио да поново нађе оно што је било најбоље у његовој генијалности. Две велике фигуре једне болне, али и његовим, Достојевсковим болом благословене, младости ј®1су: Раскољников у ч!асу кад се у њему, после' извршеног злочина и у страховитим грчевима душе, јавља божанска заповест: не убиј! Аљоша Карамазов у својој младости болује, Достојевсковом г&'нијалношћу врло много пречишћени, бол за сву нечисту крв своје фамилије, за карамазовштину. Младост је увек благотворна сила. Ја ћу вам навести занимљив случај Панајота Истратија. То је писац коме омладина не треба да поклони нарочиту пажњу. Тај врло даровит човек је изнео сав талог једнога, прљавим и изопаченим сексуалностима, разривеног Балкана. Панајот Истрати нема смисла за Балкан здраве словенске крви. Он слика наказно-источњачки Балкан, а питање се намеће: да ли, уопште, може бити праве уметности тамо где писац с једним, макар и живим и пуним боја, натурализмом отвара канале оних бића која пате од полних ругоба? Панајот Истрати је с те стране нечист човек, али је он необично занимљив случај по томе што у својим делима радо и с једном пое'зијом слика децу. У његовим романима, у деци, тајанствгно и не показујући се драстично, раде будуће страсти, али на тим страницама није нарушена уметност. Уметност је спасена, детињство је испуњено својим деткљским лепотама: деца пуштају „змајеве" и „змајеви" носе њихове чежње за даљинама и за тајнама сфера. Живо даје Истрати децу и у часовима када се играју војника, а у своме главном делу, Кири Киралини, млада Кира и њен брат рајски уживају. Играју се њихове младости на дивној ливади и, блажени, возе 1 се чамцем, бсскрајно радујући се мистерији мирне роде и једнога живота коЈим струје млазеви морског ваздуха и који је дражесан као у сну. Поезија детињства код Панајота Истратија, једнога детињства које 1 није још начето гнусом негативно ориентализованог Балкана, то је', ипак, оно што натурализам овога писца највише спасава. Иако Истрати с тамним нагоном разбија то детињство, које очајно брзо нестаје, уступајући место свем гадлуку перверзија; иако је, и по томе свом нагону, Истрати врло много нечист, он у својој поезији детињства, ипак, тражи своје; чистилиште. И његови јунаци носе често у души нарочиту, скрхану жељу, да се, на неки начин, врати оно што се желе^ло у детињству, а што је неповратно изгубљено. Младост је, дакле, чак и код Истратија благотворна сила.

Ви треба да читате велике светске писце, али не смете никада заборавити да и наша књижевност, иако је скроганијих способности, располаже местима истинске поезије људсве, трајним вредностима, Кад вам ово кажем, мене занима један проблем: најпоетичније странице наше литературе су оне 1 на којима наши писци, враћајући се својој младости и не злоупотре'бљујући своје у животу стечено искуство, располажу, можда, безазленом, али сигурном интуицијом. Ја вас молим да ме тачно разумете 1 . У нашој уметничкој књижевности најуспелија места су она где писци кроз своје синовље осећање налазе свој додир са мистеријама које владају нама. У нашој старој литератури бесмртни је мир кад Свети Сава прича последње часове свога родитеља. Кроз синовљу љубаз то причање стално добија потез нечег неизмерно хуманог. Дете, син разнежено воли тога оца који ће 1 сад, за који час, овај свет заменити другим. Тај разнежени син свим својим бићем верује у загробни живот. Бол синовље љубави за оцем, који умире, блаже вфа Савина у један свет над нама у бесмртност душе, и осећање синовљег поноса, да је тај отац, који умире смрћу праведног старца, овде, на земљи, испунио све своје дужноети, изорао бразду која ће бити плодовита догод траје нашега рода. Опис смрти Стевана Немање, који роду нашем остави наш Светитељ, једно је грандиозно место, уопште, човечанске књижевности, и то Савино причање уноси у нашу душу један мир који нас ближи и Богу и људском роду и нашој раси чије дубине ће дати људском роду много, неиспитано много. Отварајући ову свечаност, ја вам не могу говорити о свим моментима наше леле књижевности који би, уверен сам, могли да поткрепе моје тврђење'. Молим вас само да се зауставите на Ђури Јакшићу и на Лази Лазаревићу. Јакшићева „Поноћ", песма која отвара невидљиве и нематеријалне вратнице онога света; — тај високи лиризам, који је и сав бол паћеништза и сав трансценденталност, постао је у тренутку кад је Јакшић, изубијан неправдама живота, осетио да је мртва мајка једини несебични пријатељ живом мученику. Ђура Јакшић је своју најбољу песму испевао зато што се, гоњен ругобама живота и разочарањима својих страсти, вратио детињству. Од своје младости, од своје синовље љубззи према мајци, затражио је 1 он, песник и људско дете;, утехе. И мртва мајка је увек ту, у нашој близини. Брижно нас гледа и онда кад ми на њу сасвим заборавимо. Она не жели да нам смета. Мртва мајка је : дискретна, Она је близу нас и неће да нам се покаже док је ми не позовејио. Све патње Јакшићеве у тој његовој „Поноћи" безгласно су звале 1 мајку: и врата шкринуше. Шкринула су готово нечујно, јер су у том часу та врата на убогој чатрљи била и вратнице неба. Врата шкринуше, мајка се јавила, а наша поезија донгивела је