Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 301

Тако су Сервантес иде Фо два највећа добротвора људска: у њиховим романима живот је драг у својим, било замишљеним било сгварним авантурама, а смрт бескрајно добра смирачица. Два људска детета, два племенита авантуриста одоше спокојно тамо, а дах оптнмизма њихових живота и величанство њихових смрти оста у нама.Ј. И, не само што се Сервантес не претвара кад се смеје, него и Доде, описујући доживљаје свога Тартарена, не тужи. А Доде је, после Сервантеса, најбољи хуморист у Књижевности Света. Реченица „смех кроз сузе", дакле, није тачна. Проблем је много дубљи да би се једном таквом реченицом могао решити. Хуморист не може бити онај који у својој племенитој осетљивости не осећа бол живота, али је хуморист онај чија је душа пала на свет с нагонском потребом да тражи ослобођење од тога бола. Алфонс Доде је дао преболну историју патника Жака и Алфонс Доде је испричао сву ведру историју Тартарена. Суза-жалосница беше у оку песника Жака, али суза-радосница у оку биографа Тартареновог. Обе сузе су подједнако племените, али су и сасвим оазличите. Карактеристично је да су у хумору најјачи Романи, Шпанац Сервангес и Француз Доде. Голсворти говори о енглеском ироничном хумору. Овај хумор је — каже Голсворти — добар део енглеске литературе. При свем том могло би се рећи да је енглески хумор више једна буфонерија. Ја бих овде рекао да енглеска буфонерија, која је нашла највећег замаха у Шекспировом Фалстафу, има извесне сличности са галском буфонеријом. Ова је најјача код француског великог писца XVI века, Раблеа, који ј,е, под маском грубе, али живе и пикантне алегорије, у својим делима Живот Пантагригла и Гаргантуе исмевао калуђере и великаше свога доба. Пантагриел и Гаргантуа меснати, ураљени, прождрљивци, као да су са плагна Фламанца Рубенса, који је бацио толико тонова на људско месо; — Пантагриел и Гаргантуа, чувени по својим гозбама, род су Шекспировом Фалстафу. У Раблеу је хумор непречишћен. Рабле је у своме хумору склон грохот.ној шали која воли разузуреност и у овоме праисконском Галу је много здраве, неотесане и народски разуздане шале. Нзегов смех је елементаран и елементарност спасава Раблеа од вулгарности. Ова гигантска шала прелазила је у једну буфонерију своје врсте. Галска шала Раблеова пречишћава се из столећа у столеће, да у Додеу нађе онога који ће је дићи до једнога хумора чија се фина и хума.на иронија не смеје брутално људским слабостима. Хумор воли људе, а сатира не воли људе. Хуморист се смеје људским слабостима, јер оне, по хумористи, нимало не одузимају право јунацима хуморески на срећу. Сатиричар

се руга. Он немислосрдно исмева људске слабос.ти, уверен да су те слабости ружне негативности које уносе у људско друштво једно црнило. Хуморист је срећан у сзећи свога јунака-; сатиричар није срећан човек и, извргавгјући рђаве порузи, сатиричар нема никада у души ону ведрину коју нам улива само љубав према људима, према онима који су баш по својим слабостима наши ближњи. Несрећан беше Јонатан Свифт. Он је у светској литератури највећи сатиричар. Називају га енглеским Раблеом. То ми изгледа погрешно. Свифт, истина, пише у алегоријама, али оно, што је битно код њега, то је једна јеткост, с којом се обара на лицемере. Ова јеткост није особина Раблеоза. Рабле је склон грубој, али не и мизангропској шали. Пре би се могло наћи сличности између Свиф.та и Волтера. Аптон Синклер у своме есеју о Волтеру подвлачи духовно сродство ова два велика сатиричара. У Енглеској је Волтер провео три године и, слушајући Свифтове проповеди, беше запањен слободоумљем Свифтових шибања хипокризије. Свифт и Волтер имају нечег заједничког, али, мислим, постоји и нешто што их одваја. Разлика је у томе што је Свифтова сатира на један необичан начин измирила елементе алегоричне приче за децу са једном мизантропијом, која на читаоца делује страшно, уливајући му сиви сплин. Кад човек чита Свифтове алегорије с Гуливерових путовања понесе у души своје мртво детињство и ј едно, ипак, тупо осећање безвредности, не само људи, него и живота. Код Волтера је други случај: из његовог скептицизма, сарказма и из његовог спиритуалног цинизма бију, ипак, искре живота. Повукли смо основну разлику између хумора и Сатире. Кад је реч о сатири треба додати да сатира, ако хоће да буде виша врста, мора своју јеткост снабдети естетичним смислом. Маколико да се гневи на ругобе људске и маколико да тај гнев убија његову животну радост, сатиричар се кроз свој естетични с.мисао треба да чува од свих оних испадања која би негативним људима одузела и оно чиме се човек одваја од животиње. Сатира се не сме смејати и онда када људи својим манама буде у нама, неједан револт, него осећање њихове потпуне душевне беде. И сатиричар мора имати меру ако хоће да се и м!и с/мејемо смехом ниподаштавања онима које његова жаока уједа. Нзегова жаока сме да буде оштра, па чак и отровна, али њен отров не сме отровати у нама човечанску душу. * * * У нашој билетристици мало је хумора. Н>ега има више у народној причи. Јован Стерија Поповић, отац наше комедије, није ни хуморист ни сатиричар. Овај наш класични писац уме да добро запажа, али исто тако ум!е