Opštinske novine

Стр. 302

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

и да неестетично претерује и да из мудр1ијашења упада у прилично инфанлтилно и доста вулгарно комедијашење. Ипак је наивни Љубомир Ненадовић највише хуморист у нашој белетристици. Он није био прави хуморист, али се његов смех ближио смеху правих хумориста. Он је био рођен да се смеје, а у своме срцу није знао за мрзост, како је Јакшић, који је био импулсиван и човзк од раадражених момената, певао. И, изгледа нам, претерано кад Недић, који је тачно осетио да је Ненадовићев смех боље врсте, тог човека своди, посла, на онога који је само „у обичности својој" пријатан и симпатичан. У Ненадовићевом смеху је Ваљевско подсмеваше изгубило ону своју драстичну, рустиканску црту, тако јасно подвучену у неким причама и у позоришним комадима Милована Глишића. И нарочито је Ненадовићев смех леп у Писмима из Немачке. Јер, крај свих конвенционалности, о којима Недић говори, и крај свега што је Ненадовић читао Хајнеове јеврејске сарказме о Немачкој, Ненадовић је у тим писмима још увек наш најбољи хуморист. Од оних који су се после Ненадовића смејали у нашој. књижевности, највише се издваја Сремац. Мада за њега човек није био проблем и ма да није тражио крајње истине човека, Сремац је имао изваноедан дар запажања. И осећао је наше средине. Даровитом посматрачу беху браћа један сатиоичар склон вулгарном карикирању и један буфонер који, у часовима кад не мрзи своје личности, уме да се смеје широким смехом. Он је најближи хумору у Поп Ћири и Поп Спири. Кудикамо је више књижеван од Ненадовића, са једним смислом за композицију, али је развучен. Хумореска је ту, осим тога, утопљена у ситу ОегпОПсћкеЈ!;, у маст, свињске даће. И какве су умашћене. Томподавању јелу не достаје оно што Шекспировом Фалстафу и гозбама Раблеових калуђера и великаша придаје елементарни нииизам тела. Па, ипак, по тој црти је Стеван Сремац наш Рабле, Рабле наших прилика. Сремац је, зато што је рођен у кра,ју где су у скомрачну душевну мизерију малих људи свињске даће и рампаши убацивали раздраганости, и у Ивковој слави, дао један, да употребим нашем паланачком свету омиљену реч, крканлук. Ненадовићев је смех боље врсте. Нзегов смех није духовнији, али има више дискретне симпатије за људе. И ако воли онај душевно сироти и урањени свет из Поп Ттре и Поп Спире, и ако му се дало на жао што стари Ниш пропада Сремац, иначе, не воли људе као што хуморист воли своје јунаке. А да не говоримо о том да он с извесном мржњом карикира у Лимунацит на селу

Сретена и Вукадина, у истоименом роману. Да је Сремац имао топлине за равашолског учу Сретена и да је у њему открио и особине бољег човека и човека који је морао имати и своје нежније љубави, — Лимунација на селу била би добра хумореска. Овако, то дело Сремчево није ни хумор ни сатира: Лимунација на селу је, поред добро запажених детаља, испала злурадо шегачење. Радоје Домановић је ближи сатири. Он је, несумњиво, велики талент. Оно, што га је ометало да се до краја изрази, то }е што никако није умео да се у тој мржњи естетично савлада. Мене код овог ретко даровитог човека буни још и то што је он често пута своју више. раздражену него преживелу мржњу мирио с једном бурлеском, кој;а, одвојена од сатиричног момента, постаје нешто што не делује нимало као сатира. Нај1боље ствари овога сатиричара: Данга и Вођа, нису сатире у правом смислу те речи. Оне само показују да је овај наш писац осећао негативности средине дубље од Сремца. Кад је реч о сатири, не може се мимоићи Кочићев Јазавац пргд судом- Кочић је даровит човек и Јазавац пред судом био би савршена сатира да Кочић није у Давиду, ненамерно, ражаловао човека. Давид се претвара, гради се луд, па чак и дотле, до те мере, да се на појединим местима уистини не зна: да ли је то човек у чијој глави није све у реду или је то шерет. И у једном и у другом случају губи од своје снаге та сатира коју донекле спасава нагонска и исконска љубав Кочићева према босанским кметовима и пламена мржња на Аустрију која је тровала изворе народне нам душе. Тре'ба још од хумориста споменутк Јована Протића, његове Шарене шљунке, и Драгомира Брзака, његове приче У комисији. Од политичких сатира ваља нам не изоставити неке написе творца србијанског модерног новинарства Пере Тодоровића и Ћатина писма Чеде Поповића. Ова конференција је ставила себи у задатак да се не задржава на нашим живим пие*цима. Ипак морамо истаћи плодан рад г. Бранислава Нушића, нарочито његову комедију Протекција и његов роман пун вицева смешних ситуација Опгитинско дете • Овај роман је врло живо писан и у њему је сјајно обиље специфично Нушићевог хумора. Да завршимо. Данас ми немамо великог сатиричара, и ако је време у коме живимо такво да би требало што пре да се јави. Хоћемо ли добити релику хумореску? Добићемо је онда кад постанемо бољи.