Opštinske novine

Стр. 316

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Човеку стаје памет пред сазнањем због чега су појединци били мучени и убијани и на Ј<акве све начине су били мучсни и убијани. Из података, које је г. Искруљев објавио у овој књизи, лако се може створити закључак, да се тешко може наћи равног примера мучењима и дивљапггву, које су Маџари извршили иад нашим голоруким народом. На питања: „Заигго су били Маџари тако немилостиви и бездупши према нашој браћи, и зашто су убијали наше Сремце у великим масама? Зашто су им палили села, рушили цркве и школе, >гз и'х матсријално сасвим упропастили, кад за то није било никаква озбиљна разлога? Зашто су они интернирали народ наш из многих општина ноћу, голе и босе, без одела, без обуће, по киши и блату, по снегу и мразу, те је због таквог неочекиваног поступка платило главом неколико хиљада наших невиних Срба?" — Г. Искруљев се потрудио да нађе и да овакав одговор: Да би маџарске спахије, грофови и барони скренули пажњу многобројне сиротиње са себе и својих огромних имања, — тест десетина маџарског сељачког народа нема ии бразде земље, — они су се трудили да шену пажњу обрате на другу страну. Стога су је стално залуђивали и опијали неостварљивим националним идеалима и надама, говорећи јој о великој маџарској држави од Карпата до Јадранског и Црног Мора, држави, која би, са јединственим политичким маџарским народом, поред уже Угарске, као језгра државе, обухватила Хрватску, Славонију са Сремом, Далмацију, Босну, Херцеговину, Србију, Бугарску до балканских планина и Румунију, и у којој би маџарска сиротиња, поред остварења свог националног сна: Велике Маџарске, решила и питање своје боље животне егзистенције, дошавши у освојеним крајевима до лепе земље и кућишта на рачун поробљених народа. Сстално дражена и хушкана против нродносати, ова иначе некултурна сиротињска маса, кад је једног дана била наоружана и пуштена међу голоруки славенски живаљ, сасвим природно, чинила је оно на шта је десетинама година била припремана: вршила свакојака зверства и крвопролића. Ако г. Искруљев и није исцрпео сав материјал, — сам признаје, да његови подаци „не обухватају све догађаје које су преживели наши драги Сремци у то време" и „да се у њима чак не спомињу ни многи наши виђенији људи из тих крајева који су много муке и патње преживели због свог србовања", — он је указао на једно поље рада досад мало обрађивано и на потребу, да се наше културне и научне установе, материјално обезбеђене, лате свог посла и сачувају од заборава патње, кињења и мучења целокупног нашег народа од стране свих наших непријатеља за време минулог светског рата. Поред овог материјала, који износи први део ове књиге, г. Искруљев је у другом делу изнео историјате Бајског троугла и Сент-Андрије, износећи „стањс нашег народа у Бачкој према маџарској граници, у намери да се наше стање овде, уколико је год могуће, поправи што пре и што боље и да се онде ојачамо и подигнемо на завидан етепен духовне и материјалне културе". Иако су и ово врло важна и национална и државна питања и вапију за својим смишљеним и

хитним решењима, ипак их није требало уносити у ову књигу, но их је, кад су тако лепо и прегледно обрађена, требало издати у засебној публикацији. Тиме би ова књига била обимом мања и, што је главно, ценом доступнија многом нашем човеку. Падају у очи два симпатична момента, која заслужују да се подвуку. Прво, г. Искруљев је издао ово замашно дело о своме трошку, непотпомогнут ни најмањом сумом ни од једне наше установе. Друго, он је чист приход од ове књиге, чија је цена 150 динара, наменио „фонду за подизање споменика палим српским војницима у Срему, као и палим српским мученицима из Срема, који су својом крвљу и костима помогли да се створи и изгради данашња наша домовина, велика и лепа Југославија". И по својој лепој и корисној садржини и по племенитој намени чистог прихода од проданих примерака дело г. Тоше Искруљева „Распеће српског народа у Срему 1914 и Маџари" заслужује не само топао прихват наше читалачке публике но и обимну потпору наших националних, културних и просветних удружења и установа, као и свих општинских библиотека. САВЕСТИ У КРЗНУ Живот се јавља, развија и струји у разним облицима и односима. Стога нема ничег необичног и изненађујућег у томс, што га понеки писац слика онаквог какав види и замишља у вишим друштвеним круговима, као што нема ничег необичног и изненађујућег Ни у томе, што га други писац слика онаквог какав је сагледао и осетио у нижим и најнижим друштвеним редовима. Уз то, нема ничег необичног и изненађујућег ни у томе игто га један писац слима са лепе и идеалне стране, а други, са рђаве, мрачне и себичне страее. Јер живот има и светлих, и мрачних и добрих и рђавих страна, већ према томе у којој средини, у којим ситуацијама и из ког угла се погматра и проучава. Истина, од утицаја је и овакво или онакво гледање на свет, које преовлађује у појединим периодама и које често има за последицу адекватнр описивање и сликање тадашњег живота. Тако се и у наше послератно време у појединим књижевностима уочава а у понеким узима широке размере тако звана социјална књижевност, под којом често хоће да се подразумева сликање живота само најнижих друштвених слојева, исцеђених индустријских радника и бременитих граница, великоварошке уличне и периферијске сиротиње, служавки, шегрта и деце препуштене улици и, затим, сеосме сиротиње без довољно круха и руха, једном речју, оног радног народа иоји због данашњих друштвених прилика никако не може да се отргне из железних стега немилосрдних послодаваца и изиђе на светлост сунца, благостања и радости ноое стално, до смрти, налази у мучној зависности од ћуди, и интереса бездушних власника, у непрекидном мучењу и ломљењу својих животних снага и губљењу здравља само за парче тврдог хлеба, да би се многи, пре или после, нашли на улици да просе, или, у повољнијем случају, у каквом склоништу или болници, да из напаћеног, пре времена изможденог тела испусте болну и увређену душу.