Opštinske novine

Стр. 212

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

њала под туђином? Зар у таквим околностима није интернационализам само морфијум за успављивање националне свести заробљених народа? Тако исто Бенешова активна природа није могла да се задовољи колективистичким уређењем друпгтва, а да одбаци приватну иницијативу и личну одговорност појединаца. Колективизам спречава личну слободу, без које нема ни напретка, ни опстанка друштву, али је истовремено др. Бенеш знао у томе ( да иде до извесне мере, те да се не би идеалан појам; слободе извргао у слободу моћних. То би у ствари онда била слобода за мали број моћних и богатих, а р!опство и угњетавање ситних и слабих друштвених слојева. Развиће и еволуцирање у методи рада и мишљења код др. Бенеша, пада управо у доба анексије Босне и Херцеговине од 1908 до 1909 г., кој,а је на младог 25-годишњег Бенеша оставила снажан утисак. Аиексија је отворила очи многим политичарима, државницима и народима да јасно виде циљеве и намере пангерманске политике. Омладину свих народа и племена, која су стењала под Хабзбуршким јармом, захватио је процес националног врења. Бенешева еволуција од Јинтернационализма ка национализму била је свршена ствар. За време анексионе кризе развила се жива дискусија у свој европској штампи, па и у социјалистичкој. То >је био један велики међународно-политички потрес, ко1и је многе државе, народе, партијге и организације уздрмао — приближио или удаљио. У социјал-демократској партији многи високи функционери разбили су се на овом питању. Анексија Босне и Херцеговине, са својим даљим последицама, била је само увертира Светском рату, који је требао да буде само једна „војничка шетња" Аустрије кроз Србију. Нико тада није ни сањао да ће цео свет бити доведен до катаклизме, а сви народи бачени у хаос, беду и несрећу. — Таданашње социјалисте у социјал-демократској партији Немачке и Аустрије били су подељењи на „ортодоксне марксисте" и „ревизионисте". Анексија Босне и Херцеговине поделила их је на империјалисте и антиимперијалисте. Многе се водеће личности немачке и аустријске социјал-демократске странке нису ни у чему разликовале од националиста — пангерманиста. Многи социјалиста је тад писао да је европском капитализму додељена улога, а и „историјска нужност" му то намеће, да, својим освајањем, однесе „културу" и „просвету" међу некултурне или полукултурне народе Балкана. Штавише орган аустриске социјал-демократске странке: „АгђеИеггеЈШп^" писао је тада (1909 године) претеће чланке против Србије и наглашавао „да АустроУгарска има више бајонета него Србија становника" и „да ће се кости тога малог на-

рода разбити о челичне бајонете аустро-угарских војника". Чак су чињени покушаји од стране аустријских социјал-демократских вођа, да придобију српске социјал-демохрате за признавање анексије. Долазак Карла Ренера у Београд, остао је без успеха у том правцу. Доиста било је и светлих примера! Др. Франц Меринг, др. Карло Либкнехт, др. Роза ЛуКсембург, др. Паул Ленш! и Парвус, који су сарађивали у ,ХеЈр21§ег Уо1кб2еЈ1ип§-у", као и Карло Кауцки у „Иеие 2 е ^~У" били су одлучно против анексије. „1^ејр21§ег Уо1к82СЈ1ип§" назвао је анексију Б. и X. „Каићги^" — пљачкашки поход — који је извршен према српском народу. Баш у то доба изашла је из штампе књига др. Владана Ђорђевића: „01е зегћЈзсће Рга§е", Карло Кауцки је приказао ту књигу у „№ие Т-еИ-у" 1 и изриком осуђује једног свог „аустријског друга" 2 ) који сматра да Србију треба одржати слабу, и не дати јој да се уједини са својом једнородном браћом, јер је Србија претстража Русије на Дунаву. Ојачати Србију значило би појачати руски ути^ај, а то значи оснажити реакцију у Европи. Тако је мислио тај „аустријски друг". Кауцки је, напротив, сматрао, да у колико је Србија слабија, у толико више мора да иде на страну Русије да би се спасла од притиска Аустро-Угарске. Кауцки је за слободу свију народа, па и за слободно развиће српског народа. Он осуђује оне своје другове који бране „цивилизаторске методе" Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини и сматра, у сагласности са Владаном Ђорђевићем да Аустрија није ништа учинила за напредак и културу народа у Босни и Херцеговини. Изузимајући неколико државних хотела и грандиозне рекламе, Аустрија није тамо ништа учинила, ј ,Ако се пак, вели Кауцки, упореди ова земља са Бугарском и Србијом, које нису имале ту срећу да буду предане културтегерском утицају Аустрије, наћиће се, да су ови народи, под својом аутономном управом, много веће напретке учинили него Босна, чије је културно развиће насилно спречено аустријским режимом". За време овог режима тек 14 °/о за школу способне деце посећује школу, а на 5.388 места и насеља у Б. и X. има 366 основних школа. У школском и просветном погледу изостаје Б. и X, далеко чак и иза турских покрајина Старе Србије и Македоније. Култур-трегери, вели Кауцки, које је Аусгрија послала у Б. и X. били су сирова и груба солдатеска, страна и безобзирна бирократија, прождрљиви шпекуланти, ловци места и положаја и, најзад, и пре свега католичко свештенство. Пре окупације католици су имали неколико цркава, а сада (у доба анексије) имају

г ) .Иеие 2еИ" 27 Јаћг^. Вс1. 2 № 27. 3 ) То је био Карло ЈТајтнер (Каг! 1-еи4пег) који се одликовао Србождерством.