Opštinske novine

Стр. 218

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

После објашњења и саветовања са Масариком, би одлучено, да Бенеш иде у Париз, а сам Масарик оде преко Париза за Лондон. Утврђен је био програм рада, који би се имао спроводити у циљу разоравања Хабзбуршке монархије и ослобођења чехословачког народа. Тај се план може свести на следеће: 1) Скупљати добровољце Чехословаке и слати их на фронт против централних сила, са циљем оснивања засебне чехословачке армије; [ 2) вршити политичку пропаганду код савезника у корист ослобођења и независности Чехословачког народа и оснивања независне Чехословачке државе, и 3) одржати и употпунити подземну везу са домовином, која је постала лабавија после хапшења неких чланова „Мафије" и изласка Бенеша из домовине. Одржавање сталне илегалне везе са домовином Масарик и Бенеш сматрали су као најважнији део свога рада у емиграцији. Обавестити политичаре у домовини о правом стању ствари на фронтовима и о политичкој ситуацијикод савезника, значило је одржати морал у земљи. Тиме би се унутрашњи процес распадања Хабзбуршке монархије непрестано одржавао у врењу. Сазнање право гстања ствари, чињеница и догађаја, о чему се у АустроУгарској није смело ни могло писати, значило је васпоставити код Чехословачког народа самосталну народну политику, независну од званичне политике Аустро-Угарске. Тако исто добити тачне податке и информације из домовине значило је, за политичаре у емиграцији, велику моралну добит, значило је не зидати на песку. „Емигрант губи брзо прави контакт са домовином, вели Бенеш, и пошто не познаје више односе, он комбинира претставе, место факта, бојадише ове романтички, види догађаје махом по својем уображењу и својим жељама, реагира на догађаје политички нетачно, и скоро увек води једну сасвим индивидуално и осећајно обојену, нереалну политику. С тога је увек била наша тежња, да останемо у сталном додиру са отаџбином, и да предузимамо кораке у сагласности и заједници са ^ашима у домовини". 1 ) Политика изискује сталан додир са народом своје домовине. Без тога контакта политика постаје конспириторство у земљи, или емигранство ван земеље. Они не дају добре плодове народу и скоро су без утицаја на народни живот. Бенеш, који је искусио горак хлеб емигранта и конспиратора, стално се трудио да за свој рад, било у домовини или у иностранству, добије снажне подршке и соч-

Ј ) Вепе§: Оег Аи{б1апсЈ д. №Нппеп 5. 47.

не хране у широким масама Чехословачког народа. Тиме је он избегао судбину оних индивидуалних и дезолантних конспиратора и емиграната, који делују, али без конструктивних снага и творачке моћи. Он није био као „дрво, коме су жиле сасечене и полако се суши или дегенерише." Напротив, његово и Масариково завереништво и избеглиштво било је права политика, добро политичко оруђе, школа смелости и пожртвовања, васпитање за доцнији политички живот у својој националној држави. Нзихови кораци нису били потези два очајника, који су ратним догађајима, ишчупани из средине свога народа, отишли у свет да лутају као лађа без компаса, већ је то емиграиство и конспираторство, такорећи, целог Чехословачког народа. Они су на жељама и тежњама свога народа зидали своје дело у иностранству. А народ у домовини разумео их је и следио је њиховим трагом. Етику за ту борбу и то стварање, дао је сам Чехословачки народ. Масарик и Бенеш дали су, поред енергије и самопрегоревања, још и свесан политички циљ и научну методу рада са широком демократском подлогом, која је одговарала политичким и привредним приликама Западних сила. Они су били ношени националним и социјалним идејама свога народа. Демократски дух Чехословачке нације, који је у суштини био антипод феудалног уређења Аустро-Угарске, био им је извор животне снаге и безграничне наде у бољу и светлију будућност. Те идеје су одговарале идејама са којима су Француска и Енглеска ушле у рат против централних сила, те су Масарик и Бенеш, могли рачунати на потпору са те стране. Тиме се само може, ваљда, и објаснити подношење свију тегоба, мука и патњи које емигрантски живот са собом доноси, па их чак и све породичне недаће у домовини нису могле саломити. Њих су носили велики идеали Чехословачке нације, коју они схватају као део велике колективне заједнице — човечанства, и за то су они, хтели-нехтели, морали бити на страни оних, који су пошли у рат да бране те светле идеале опште људске заједнице. Бити на страни централних сила, или остати равнодушан посматрач догађаја за Масарика и Бенеша значило је издајство према националним, социјалним и демократским идејама свога народа, као и издајство према светлим моралним идеалима човечанства, за које је француска нација, у великој револуцији, толику крв пролила. Такав је морал држао Бенеша и дао му снаге, да понова, за време рата — у емиграцији, проживи свој ранији тегобни живот париског студента, који се бори са материјалним тешкоћама, да би само одржао физичку егзистенцију, коју је жртвовао својој отаџбини. Из тих разлога ни један члан Чехословачке емиграције није доживео она разочарења, као што их је доживео наш несретни