Opštinske novine

Стр. 220

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ди напомињемо да је целу његову организацију рада дао Бенеш. Својим ситним марљивим радом, јаком концепцијом идеја и свесним извођењем циља Бенеш је створио снажан покрет Чехо-словачког народа у циљу рушења Аустро-Угарске и стварања нове националне државе. Али крај свега тога њему је недостајало познанство са многим политичким круговима у Паризу. Тај недостатак допунио је Милан Штефаник секретар астрономске опсерваторије у Паризу. Штефаник се свуда кретао са лакоћом и љубазношћу, да је, тако рећи, људе на јуриш освајао. „Штефаник је користио, вели Масарик, нашој ствари много својом пропагандом. Он је у Паризу постепено стекао круг пријатеља и обожавалаца. Пропаганду је вршио више као апостол, а не као дипломата и војник. Он је мени и др. Бенешу утро пут на многим одлучујућим местима (између осталих код Бријана) у Паризу и у Риму. Кад се њега сетим 1 ) у моме сећању се појави слика нашег словачког дротара, који се светом потуца, само што је овај Словак ишао по свима фронтовима савезника, кроз сва министарства, кроз све политичке салоне и дворове. Он је задобио многе утицајне пријатеље у војсци Фош је први пут чуо о нама и нашим тежњама против Аустрије од Штефаника." 2 ) У целом своме бићу Штефаник је био човек од момента и лаког успеха. Нзему је недостајала потребна дубина и чврсти основи за даље стварање. Као француски грађанин са одличним везама учинио је много за уједињење и ослобођење своје отаџбине. Штефаник, који је знао и водио закулисну политику по салонима, допуњавао је др. Бенеш, који се кретао у круговима књижевника, научника, професора и новинара, обавештавајући их о питањима своје нације. Штефаник је придобијао пријатеље, Бенеших је обавештавао и учвршћивао их у пријатељству према чехословачком народу. Бенешједржао конференције и предавања, писао чланке и брошуре, израђивао ноте и меморандуме, и тиме придонео да су савезници брзо сазнали цело питање Аустро-Угарске Монархије, коју је Бенеш добро познавао, а из дна душе мрзео. Он се тим својим темељним радом и дубоким познавањем, по сили прилика, наметнуо савезницима за саветодавца у питањима Аустро-Угарске. Бенеш није заборавио и своје раније пријатеље, руске и француске револуционаре у чијим се круговима кретао док је студирао у Паризу, и сарађивао на часописима: „1^е Моиуеп! боааНз^е" и „Кеуие 8ос1аПз1;е". Такав рад др. Бенеша био је главни услов за успех рада чехословачког националног савета. Већ 14. новембра 1915. г., кад је организаторно и духовно било све подробно припрем-

г ) Штефаник је при повратку у домовину по свршеном рату, пао са аеропланом на тло слободне отаџбине и погинус. 2 ) Т. О. Мабагук: Бје УУеИ-КеУоШшп б. 101/102.

љено, др. Бенеш, са свима својим пријатељима у емиграцији, издаје Манифест као први јавни акт против Хабсбуршке Монархије, којим чехословачки народ преузима борбу на живот и смрт против свога угњетача. Та борба је поведена без обзира на исход рата. Због тога је у антантиним круговима бпло велико одушевљење, што се, тај потлачени словенски народ, прикључује осталим Словенима — Русима и Србима — и њиховим савезницима који воде борбу против апсолутизма и превласти Хабсбурга и Хоенцолерна. Психолошки моменат изласка поменутог Манифеста био је изванредан. Руске армије су биле у повлачењу, а српска војска, потиснута од надмоћнијег непријатеља, повлачила је се преко своје Голготе, преко Анбаније ка Јадранском мору. У тренутку када су српски соколови после упорне и надчовечанске борбе, почели да малаксавају, чехословачки соколови су отпочели снажно да развијају своја крила. После објаве овог Манифеста почео је и политички углед др. Бенеша да расте, а од стварања Чехословачког Националног Савета (Сопзе11 №Иопа1) у фебруару 1917 г., Бенеш је постао политички центар. Почетком 1917 путовао је Бенеш у Рим као преставник Националног Савета и тако је примљен, од стране званичне Италије, скоро као претставник независне Чехословачке државе. Али крај свију тих успеха са много се страна сумњало да ће савезници продужити рад ради ослобођења Словена, који су стењали под јармом Аустро-Угарске. Ово у толико пре што је Русија, услед неуспеха на фронту и унутарњих догађаја, престала да буде фактор у питању дефинитивног завршетка рата, а Аустро-Угарска је давала јасне индиције да хоће сепаратан мир. Бенеш је на та страховања увек имао јасан одговор, да је сепаратан, мир са Аустро-Угарском немогућан, да њени подјармљени народи не примају такав мир, већ ће се побунити и сами ослободити. Догађаји у Прагу и међу чешким посланицима на Бечком парламенту од 30 маја 1917 г. били су јасан доказ да постоји чврста веза између чешког народа у домовини и Националног савета у Паризу. То је још више подигло политички углед члановима Чехословачког Националног Савета. Тај савет није био више само биро за пропаганду, већ је постао центар војне и дипломанске акције. Са својим радом и ауторитетом који је уживао међу Чехословацима у емиграцији и код народа у домовини. Савезу се повећао углед и у политичким и државним круговима антантиних сила. Он се је својим радом, скупљањем војника и образовањем чехословачких армија, наметнуо као политички фактор, те је природна политичка конзеквенца из тога произашла, да су савезници тај Савет, не само сматрали (Зе Јас1о као претставника чехословачког народа, већ су га доцније у септембру 1918 г. и с!е јиге