Opštinske novine

Стр. 194

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Исто тако пледира се да наше још недовољно сређене прилике диктују извесну опрезност у погледу давања широких самоуправа. Али у суштини та опрезност савршено је депласирана. Ми смо већ подвукли, да градови показују своју државотворност преко љиховог арбитра, њиховог највећег и најстручнијег форума Савеза градова, који у погледу својег бескомпромисног Југословенства прзтставља образацзауглед и подражавање. Најзад, и најшире самоуправе, које би у извесним комуналним манифестацијама одлазиле до граница комуналне аутономије, нису ни у колико проблематичне, кад се суспензивни вето надзорне државне власти појача у висину до максимума, а у ширину сузи до минимума те се тако конкретизирано ограничи само и искључиво на највишз повреде државних интереса и народиог јединства. Најшира самоуправа, извршивана путем бираних претставника народних, најбоља је контрола рада градске општине. Истина пракса је из прошлости наших општина показала, да у појединим случајевима ни надзорна власт, ни политички надзор градског већа, као претставника грађанства, нису довољно широка гарантија, да ће рад градске управе бити у апсолутној сагласности са интересима грађана. Пуна и истинска самоуправа тражи ту један непосреднији надзор широких маса грађана, једну ширу контролу самог народа, контролу која би у својој суштини претстављала праву самоуправу! Да би се та контрола могла практично да изводи, новим пројектом, односно изменама Закона о градским општинама, ималабида се она омогући најширим круговима грађана. Тако, једним новим законским прописом требало би ставити у дужност градској управи, да сваку одлуку, своју и градсКог већа, има да објави грађанству ради знања као и ради могућности жалбе. У великим, бановинским градовима, као и у Београду, Загребу и Љубљани, ово би се обавезно објављивање вршило, као и до сада, кроз ! службени комунални лист односне градске општине, а у мањим градовима путем објава, на таблама, изложеним на пет шест места у граду. У те обавезно „обнародОване" одлуке иду нарочито и све одлуке финансијске природе. Противу сваке одлуке општинске управе и градског већа треба да има право жалбе Државном савету сваки правни грађанин града. Жалба не задржава одлуке од извршења, те то ни у чем не би шкодило нормалном развоју и експедитивности комуналног пословања. Нешто у несравњено мањем обиму постојало је по нашем ранијем закону о општинама, оном који је самоуправу србијанских општина одржао на достојној висини и који је у својим у истини демократским одлукама у погледу самоуправе припремио слободне општине за велике триумфе и трофеје к!ојв је наш нар>од доживео у ратовима од 1912—1918 године.

Комунални и демократски напредак једне државе не огледа се у одбацивању старих добрих обичаја, негоуњиховом развијању до висине националних светиња. Све што је старо не сме се одбацивати ако је у суштини добро. А србијанска општинска самоуправа била је — к ако не по ширини и стручности али еигурно по дубини — једна од најбољих и најдедемократскијих општинских самоуправа у Средњој Европи!... Прелазећи на конкретне предлоге за измену Закона о градским општинама, ми ћемо се држати, (као оснозне базезаову нашу студију), званичних предлога градских општина појединачно, као и елабората Савеза градова, у чијем смо дефинитивном редиговању имали част да учествујемо. Првобитни наслов једног од ранијих законских пројеката био је Закон о управи и самоуправи градова (према предлогу кога су 1927 год. радили наши одлични стручњаци г. г. др. Емин Богдановић и Никола Фугер на основу закључака и сугестија Конгреса Савеза градова од 7 маја 1927 г., и пројекта кога је израдила исте године једна стручна комисија у министар. унутр. послова). Тај наслов био је бољи и снажније је потенцирао принцип градске самоуправе. § 1 важећег Закона о градским општинама гласи: ,,Градске општине — Градови — су самоупрџвна тела и правна лица по јавном и приватном праву". Дакле, Закон о градским општинама бар у начелу признаје градске општине за самоуправна тела. Још пре скоро једне деценије Круна је у својој престоној беседи истакла начело самоуправе, као један животни факат, накоме има да почива просперитет државе. Нажалост, тај финцип праве градске самоуправе још није у целини спроведен. Југословенски градови у својим одговорима на анкету, коју ј® београдска Канцеларија Савеза градова, по наређењу претседништва Савеза, организовала 1934 године, пред само доношење данашњег Закона о градским општинама, тражили су једнодушно, да се данашња недовољно широка самоуправа прошири. У детаље се у већини случајева нису упуштали. Савез градова, као стручни формулатор захтева и интенција градова, већ је у својим корекцијама био прецизнији. Он остаје при својим примедбама — које се у главном датирају још од времена кад је данашњи Закон био пројект — и тражио је да се законска стилизација § 1 замени овом: „Градови су јавноправне територијалне корпорације са правом самоуправе". Ми налазимо да су обе стилизације не довољно прецизне и много уске. Место њих захтевали би смо озакву стилизацију: ^ 1 ,,Градови су јавно-правне територијалне корпорације са правом самоуправе, која се не може ничим ограничити сем интересима др.аве, и то једино по одредбама овоГа Закона."