Opštinske novine

Стр. 340

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ни противзаконити рад после поновног претреса тако рећи „суа спонте" репарира." Ст. 5 § 96 ставља у дужност претседнику градске општине „да изриче казне над службеницима за неуредност, а ако се то потребним окаже да их привремено удаљи од службе". Савез организација умесно предлаже да се на крају реченице овог става дода: ,,о чему је дужан, преписом своје одлуке о томе, известити градски дисциплински суд Првог степена, који у року од осам дана оцењу]е умесност ове мере." И овај значајан моменат требало би нормирати јер он иде само у корист апсолутне правичности при спречавању евентуалне личне нетрпељивости и пристрасности. § 98 важећег закона гласи: ,,Ако претседннк градске општине о предмету који спада у надлежност већа не би ради хитности могао добити одлуку већа те да отклони штету или неиосредну опасност, може под личном одговорношћу, наредити све што је потребно; издатке у ту сврху може чинити уз сагласност надзорне власти. О овоме накнадно извештава веће. На случај да се веће не сложи с тим радом претседника, остају у важности одлуке претседникове уколико су извршене до одлуке већа." Гдегод је монократски систем нашао свог претераног изражаја у важећем закону и право суспензивног вета спровео до крајњих граница, треба га новим допунама ублажити и увести у колосек истинске самоуправе у којој демократски принцип мајоритета претставља њен есенцијални услов. У овом важећем пропису претседници градских општина имају право да сами нареде хитно извршење и у питањима која спадају у искључиву компетенцију градских већа. То се. да и разумети, али да не би било злоупотребе, закон треба дескриптивно да објасни (кад је већ по самој природи ствари немогуће таксативно набрајање) шта се има да разуме под „хитним случајевима да се отклони штета или непосредна опасност". Притом није у § 98 дат рок у коме су претседници дужни о тој својој одлуци известити веће. Доста је опасан — говоримо теоријски — и став: „На случај да се веће не сложи са тим радом претседника, остају у важности одлуке претседникове уколико су извршене до одлуке већа"! Као што смо и код §§ 95 и 96 изнели, исто тако град Петровград тражи (још 1934 г.) пуну заштиту права градског већа и за горе цитирани пропис § 98, па вели: „Оваквом стилизацијом нама изгледа да је отворен пут самовољи претседника градске општине и још више потенцирана његова неодговорност градском већу. Он, пак, овлашћен да доноси акте који чине илузорним и само постојање градског већа. Требало би нормирати да је претседник градске општине дужан да у одређеном року не само накнадно извештава

градско веће о оваквим својим одлукама, него да мора и да исходи одобрење од градског већа. Ако би претседник градске општине промашио рок, или градско веће не би дало одобрење, овакве одлуке претседника градске општине би морале изгубити снагу, али без 1 штете по стечена права трећих лица. На случ)ај пак да су одлуке већ извршене, штету имада трпи претседник градске општине." Можда је ово гледиште града Петровграда нешто преоштро, али је карактеристично да га мноПи градови одобравају. Са друге стране, пак, противници овог гледишта, подвлаче да је законодавац морао осигурати несметано пословање градске општине. Ми остајемо на становишту да се овај пропис § 98 ипак мора изменити у духу нашег горњзг прздлога, поштујући демократски принцип мајоритета. VI глава Закона о градским општинама нормира права и дужности градских службеника. Мора се бити објективан — па подвући, да је то са низом одредаба прелазних наређења најнеправичнија и најреакционарнија глава овога у многоме неуспелог закона. Кад већ није донет засебан Закон о градским и општинским чиновницима, онда је бар Законом о градским општинама требало што боље и социјално правичније уредити службене односе градских службеника, као и објективно заштитити њихова законито Стечена права. Истичући ту потребу наглашавамо, да је то требало учинити првенствено у интересу саме комуналне службе, јер ће се Закон о градовима моћи добро изводити само ако градови буду имали добре службенике, који ће бнти интелектуално и морално на достојној висини службе, дакле ако градови прикупе кадар елитних чиновника по спреми и осталим својствима. Само такво чиновништво, као носилац духовне и материјалне културе, моћи ће добро вршити и отправљати многобројне послове, који се градовима у дужност стављају. Комунална политика градских самоуправа може се регенерисати само помоћу способног и радног комуналног чиновништва, које је темељ сваке комуналне делатности. Комунална се администрација не може ни замислити без добрих градских службеника, али се ни добри градски службеници не могу замислити без пуног социјалног и материјалног обезбеђења. Зато су основне потребе за правилан развој комуналне службе диктовале, да се кроз Закон о градским општинама омогући градским службеницима бољи и културнији! стандард живота, као основни постулат савремене радне муниципије, преко кога ће се израдити и потпуно оспособити комунални функционер. Данашњи животни стандард градског службеника далеко је од висине на којој би морао да буде. Даље срожавање његових