Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 345

„Постављање осталих службеника, који не спадају у категорију чиновника, врши претседник градске општине." Град Смедерево пледира, да се за пријем службеника у општине мањих градова узима у обзир и стручна пракса, која је у практичном раду често исто толико значајна колико и теориска спрема, па предлаже, да се § 102 дода овај нови став: „у градским оШитинама до 20.000 становника првенство за пријем у службу имају чиновници који су провели у градској оиштини непрекидно пет г одина на одговарајућем звању и иоложају, без обзира на школску спрему.'' § 104 важећег закона гласи: „Одргдбе за државне службенике о општим условима за прнјем у службу, о престанку службе, о пензијама, као и о дисциилинској одговорчости имају се сходно смислу примењивати и наградске службенике у колико овим законом није друкчије одређено. Службенику који испуни услов за стицање права за пензију, време проведено у државној или самоуправној служби пре ступања у градску службу рачуна се при одмеравању количине пензије." Противу § 104 устали су скоро сви градови, са Савезом градова, као и Савезом чиновничких организација, тражећи његову модификацију као социјално-неправичног и штетног по сам развој градске службе. Још у првим својим примедбама на закон, Савез градова је устао против § 104, тражећи следеће измене у истом: „I) Технички је немогућно, да се имају на градске службенике нримењивати одредбе за државне службенике, него би било згодније да се ова у § 104 набројена питања уреде! статутом по § 100, и то аналогно одредбама за државне службенике. На тај начин ће се сви прописи за грздске службенике налазити у једном статуту, што је потребно из практичних разлога а осим тога може град поједине детаље уредити и нешто друкчије, с обзиром на своје посебне комуналне прилике. Довољна је аналогија са прописима за државне службенике у основним принципима. Према томе би први став § 104 могао овако гласитн:: ,,Општи услови за пријем у службу и вргиење службених дужности има се уредити статутом (прагматиком) по § 100, При чему се имају сходно смислу применити и одредбе закона за државне службенике." II) Савез грздова тражи да се став други § 104 брише." У доцнијој расправи пред Савезом градова, претставници Београда и Сплита нарочито су снажно изнели штетност прописа § 104, који просто онемогућава градским општинама да привуку у градску службу што боље и што израђеније стручне функционере. Пошто су се, после реферата претставника града Сплита, овом гледишту придружили и сви остали градо-

ви, Конгрес Савеза градова на Сушаку донео је следећу одлуку: „Одредбе § 104 садашњег Закона 01 чиновницима од 1931 године одвећ су круте, нарочито одредба т. 16, по којој службенику може престати служба по самој одлуци надлежне власти. Власт доноси одлуку по слободној оцени, с позивом! на § 110 Ч.З., и нетреба да је образложи, да против ње нема службеник права тужбе у управно-судском поступку. Овакав начин престанка службе могао би бити врло опасан у градовима. нарочито кад се опет јаче развије партијски живот, јер би се зацело често доносиле одлуке о престанку службе из партизанско-политичких разлога, а то би било на штету не само дотичних службеника, него и саме комуналне службе. Нема, даље, довољно разлога да би се на градске службенике морале цримењивати све одредбе о пензијама, које важе за државне службенике, већ би морало бити градовима остављено да статутом одреде нешто друкчије рачунање пензије, него је то предвиђено у §§ 113 и 124 Ч.З. од 1931 год. Предлаже се с тога ова измена: „У ставу 1 § 104 бришу се речи „о Шрестанку службе, о пензијама". „Другс^ став § 104 је врло неповзљан за градске општине, Често се догађа да сам интерес комуналне службе тражи, да се у градску службу преузме чиновник из државне или из друге самоуправне службе. То је нарочито потребно у мањим градовима, који хоће да усаврше свој комунални живот и своје комуналне установе, па им зато нису довољ|ни младићи, који су тек свршили школске науке, већ се траже стручњаци са вишегодишњом праксом и искуством, а такви се могу најбоље наћи у државној или другој самоуправној служби. Ако се таквом чиновнику време проведено у државној или другој самоуправној служби не рачуна за испуњавање услова за стицање пензије (§ 113 Ч.З.), ретко ће се који државни или самоуправни чиновник решити да напусти своје место и да пређе у градску службу, где ће морати чекати још десет година да испуни поменути услов, који је у ранијој служби већ испунио. Тако ће градови тешко долазити до врсних и искусних стручних сила, што ће опет бити на пуну њихову штету. Градовима треба оставити да ово питање уреде Статутом. Зато се предлаже ова измена: „став други § 104 мења се и гласи: „Службеницима који из државне, самоуправне или сличне службе пређу у градску службу по одлуци градског већа признају се раније године службе за напредовање и пензију." Колико су умесни ови захтеви о измени ст. 2 § 104 види се из факта, да апсолутна већина градских статута и прагматика у нашим градовима признају за пензију и напредовање године раније државне и самоуправне