Opštinske novine

Стр. 346

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

службе, па и сродне службе у слободној професији. (Н.пр. у статуту Беаградске општине то је нормирано чл. 14, који време — до десет година — проведено у ранијој сродној државној, самоуправној или стручној служби, као и у вршењу слободне професије, признаје за степен основне плате и пензију по специјалном решењу градског већа). Животним искуством градови су били нагнани да нормирају овај социјално-правични пропис, и више је него реакционарно од новог закона о градским општинама што тај принцип ништи својим § 104. Главни смисао § 104 јесте што јаче изједначење положаја градских службеника са државним службеницима. Али и ако се кроз закон стално подвлачи (§§ 100, 101, 104 итд.) да је жеља законодавца била да се изврши изједначење градских и државних чиновника, ипак то је изједначење извршено само у оним одредбама које иду на штету општинских службеника, а у свима другим случајевима оно је избегнуто. Да би се ова очита неправда изгладила колико толико предложили смо још 1934 год. да се у § 104 додаду ови нови ставови: „Службеничке повластице на желевнички и паробродски подвоз, на бање, санаторијуме, лечења и у отите повластице материјалне и моралне Шрироде, које су законима и уредбама признате државним чиновницима и службеницима грађанског реда, важе и за све градске и ошитинске службенике." „Градским службеницима има се статутом иризнати право на годишњн одмор, који се с обзиром на године проведене у служби има кргтати од 10 до 45 дана годишње." „Градским службеницима има се статутом признати право на боловање и то онима: до три године службе на шест месеци боловања; са преко три године службе на дванаест месеци боловања; са преко десет година службе на 18 месеци боловања." Ова се три нова и социјално врло правична става требају додати § 104 З.о.г.о. Ове наше предлоге прихватио је као своје Конгрес земаљског Савеза свих чиновничких организација, одржан августа 1933 год. у Загребу... Да би се конзеквентно спровео принцип самоуправе потребно је из § 105 брисати могућност да надзорна власт може захтевати од претседника градске општине да поведе дисциплински поступак противу градских службеника. Тај захтев може учинити само градско веће. Зато предлажемо да се из § 105 бришу последње три речи: „или надзорна власт". Са овим нашим предлогом слаже се апсолутна већина градова, као и земаљски Савез свих организација комуналних службеника. § 106 нормира да казне за службеничке неуредности изриче претседник градске оппгтине. Поједини градови умесно траже да се законом максимира величина тих казни. Тако, н.пр., град Лесковац тражи, да се у § 106 одреди максимум казне, коју претседник може изрећи, а град Крушевац предлаже, да се то нормира додатком једне реченице у § 106, која би гласила: „Казна се креће од 1 до 10% од укупних принадлежности дотичног службеника." Ми би смо ову казну максимирали на 5% од укупних једномесечних принадлежности. Већом казном могао би да казни службеника само дисциплински суд. Исто тако потребно је ограничити број ових казни по § 106. Зато унети у § 106 нов став, који има да гласи: „Ове се казне не могу изрећи више него три пута годишње. Код поновљеног иступа службеник се оптужује дисциплинском суду". §§ 107 и 108 важећег закона нормирају састав дисциплинских судова првог и другог степена. Дисциплински суд првог степена састављен је из једног политичко-управног чиновника као претседника и двојице дисциплинских судија које одређује надзорна власт, као и два градске већника, које одређује градско веће. Виши дисциплински суд за градске службенике састоји се из помоћника бана, начелника бановинског одељења, односно начелника министарства као претседника и два, односно четири члана, које одређује Министарство унутрашњих послова за службенике Београда и Панчева, а за службенике осталих градских општина одређује градско веће из своје аредине. Противу оваквог састава дисциплинских судова устала је већина градских општина са умесном примедбом, да су овако формирани дисциплински судови састављени из лица која су по своме чиновничком и политичком положају јако зависна и потчињена, те не дају оне гаранције које мора да пружа један независан и непристрасан суд. У својим ранијим студијама ми смо пледирали да дисциплински судови за градске службенике треба да буду у оквиру пуне самоуправе. Тако смо у књижици „За правично решење положаја градских службеника у Закону о градовима" (прихваћену 1934 год. као званичан предлог Народном претставништву од стране земаљског Савеза организација чиновника и службеника градских и сеоских општина Краљевине Југославије) пледирали, да градски дисциплински суд сачињавају два градска већника, два виша чиновника тога града и претставник удружења градских службеника. Слично овоме предлогу и Пленум Савеза градова (одржан 1934 године у Београду) ]у своме првом предлогу предложио је следећи састав дисциплинског суда: