Opštinske novine
9
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
Стр. 477
смртности од туберкулозе према укупном броју умрлих из1 истог занимања у 1933 год. износио преко 95°/о, затим, електро-техничаре са 83.3%, ливце и цимермане (75°/о), молере и дреере (80%), кројачке раднике (76.7о/о), мале приватне чиновнике (54%), трговачке помоћнике свих врста (50%), државне и општинске чиновнике (39%) итд. Када смо теренском станбеном анкетом 1 обухватили и већину њихових станова, пред нашим је очима пукла горка истина: у влажним и мрачним собицама, живеле су целе породице, увек са по којим туберкулозним болесником и са пуно бледе и анемичне деце, која у овој зараженој атмосфери живе и трују се туберкулозним бацилима из дана у дан... Дотле се код наших имућнијих класа, чији чланови живе, уз добру и снажну исхрану, у удобним и хигијенским становима, овај проценат морталитета од туберкулозе свео на знатно нижу меру. Шта нам доказују ове цифре? — Да све док се не подигне на досгојну висину животни стандард продуктивног градског живља — борба против туберкулозз остаје једна од најплеменитијих илузија наших дана! Решавање станбеног питања, дечјег проблема, апровизационог питања, проблема неупослености, решавање општег социјалног осигурања и свих осталих социјалних проблема данашњице — органски су везани као основни предуслов за успех у сузбијању тубгркулозе! У другом делу свога предаван»а г. Вида»овић изноеи многобројне статистичке и анкетне податке о нехигијенским приликама, под којима живи наш народ, нарочито наше оело, па, између осталог, вели: — Шта вреди сва медицинска и пропагандна борба против туберкулозе док масе нашега народа у селу и градовима живе и даље у бедним становима и под онако нехигијенским условима? Шта ту вреде напори пожртвованих лекара и социјалних радника да туберкулозу сузбију када се нароДна исхрана налазе на оваквом степену! Шта вреде надчовечанска настојања наше антитуберкулозне пропаганде у здравственом просвећивању народа када се она разбијају о тешке економске прилике у којима живе већина наше деце, наше омладине и наших продуктивних редова? Шта вреди сва добронамерна активност Лиге противу туберкулозе када се наша деца у стотинама хиљада рађају и живе у онако нехигијенским становима, где нема ни сунца, ни ваздуха, и где се она подижу поред туберкулозне мајке и оца, у 1једној истој соби и често, врло често, у једној истој постељи, без неге и без снажне хране?! Зато борба против туберкулозе у својо) основи не може и не сме више бити катедарска, декретована, па ни чисто медицинска. Све су те досадашње мере недовољне. И поред за-
вођења обавезног пријављивања туберкулозних болесника и њихове принудне изолације ради лечења — што сада умесно траже сви наши агилни фтизиолози — ипак своју главну борбу против туберкулозе морамо од данас упутити на побољшање исхране широких народних слојева, на подизање њиховог животног стандарда, а нарочито на отклањање нездравих станова, који су најјачи извор туберкулозног пожара наших градских агломерација, Прави рат противу туберкулозе мора да буде социјалан у најширем смислу те речи, а један од његових главних видова мора да се огледа у борби против нехигијенских станова, као и у рационализацији исхране широких народних маса, управо у подизању њиховог животног стандарда. Туберкулоза, као и свака друга социјална болест, може се систематским радом ако не сасвим уништити оно бар у извесној мери ублажити и учинити подношљивијом у једној
Једно Бзоградско ,,дивљ? насеље", легло туберкулозне заразе
културној атмосфери. Има социјалних недуга који су органски везани за један поредак ствари, да се о њиховој апсолутној ампутацији не може говорити без ризика да човек не изгледа ни научно наиван, ни научно несавестан. Апсолутно искорењивање социјалних болести, као што је туберкулоза, сифилис, проституција, алкохолизам, криминал итд. везано је за далеке дане људске еволуције. Али то не значи да човечанство треба да скрсти руке у неком оријенталском фатализму и да савије врат да би га неман социјалних болести што лакше одсекла! Туберкулоза коси нашу најбољу снагу, она економски подрива нашу националну привреду, она врши подмуклу и сталну дегенерацију наше расе. Смемо ли пред овим најстрашнијим непријатељем нашега народа да стојимо пасивни, без организованог отпора, без вере у успех, туии и резигнирани?! Не!