Opštinske novine

Стр. 642

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

вилно гори; намешта и шапуће и даље молитву своју." И Гераса зове гробље. „Кад прође који познат, чини се да га не види. Не воли живе, уздише за мртвима и зато не пропушта ни једну пратњу, кад умре какав познати, а често недељом после подне иде на гробље. Ту радо проводи време, обилази старе добре познанике; чита гробне каменове; туга га спопада и он уздишући шапуће себи: „Ето, све што је добро, то је под земљом, оно што је лоше ни Богу не треба." г Стеван Сремац је, јаче него многи писци који су рођени Београђани, носио у души нешто од неизрециве, пеленовите, али и благе као мелем, туге нашега града. И та меланхолијд, удружена с једном слабошћу према романтици, која је била стално у сновима овог нашег реалистичног писца, учинише да он није видео и мане старих цинцара и да није могао ући у проблем пропадања београдске старе чаршије. Васпитани, махом, на страни и одрасли у богатству, синови старих цинцара, европеизовани балканци и омекшали чулници, не беху, поред све специфичне цинцарске бистрине, способни да се одрже у борби. Њу је чинио суровом прилив наших сељака који, срећом, нису онако идеални како их Цвијић претставља. Рушиле су се изнутра и споља цинцарске куће, а штета је и за нашу белетристику и за културну историју Београда што тај период пропадања старе чаршије и толиких интересантних породица није остао готово ни забележен. Стеван Сремац не беше склон ни да уђе у социјални проблем пропадања старе чаршије ни да се зарони у психологију несрећних цинцарских породица: поред многих добрих особина и релативних способности, завршаваху оне било лудилом било самоубиством. Сремчева романтика, његова идеализација цинцара није имала ока за толике београдске трагедије. Тога ока је још мање имао сиров реализам два врло значајна описивача Београда: буфонерски Стерија Поповић и његов врло даровити наследник Бранислав Нушић. Није га имао ни Сима Матавуљ у Бео1радск!им причама. Г. Николајевић се задржава на Матавуљу. „Матавуљ је био солидан књижевник. Беше развијен његов дар опажања. Матавуљ је свој дар и култивисао лепим књижев,ним образовањем. Као београдски писац,, он је, ипак, промашио. Кад је год писао о своме крају Матавуљ беше присно везан за земљу и људе. То се осећаина његовом иронизаторству из Бакоња фра Брне. Овде, у Београду, он је хладан посматрач. Ова хладноћа има нечег од злурадости која се прикрива иза несимпатичне објективности. Матавуљ је у Београдским причама хладан и површан посматрач, а истинска умет-

ничка објективност нема ничега заједничког са злурадом и површном објективношћу Матавуљевих београдских фељтона... Дотрајале расе се губе, али њихова крв још је у жилама Београда. Сељачки синови, опет, троше често немилице своје животне енергије. Гурају се напред, практично грабе ситуације, али се, ипак, тешко психологики сналазе у темпу живота који непоштедно разорава све форме у којима су се београдски дошљаци рађали. И зато су њихови, често пута, болесно раздражени и бескрупулозни, индивидуализми унутра незадовољни. У њиховим душама, које су изгубиле себе, с времена на време зазјапи пустош једне убијене жеље, дасе враги оно што је неповратно пропало. Београд није град среће. Ако дубље зађемо у душе чак и оних који, свима својим негативностима, уображавају да су срећни, видећемо да Београд није град среће. На место цинцарске дегенерације — јавља се у Београду сељачка дегенерација. И та дегенерација брзо губи везе са сељачком земљом. Врши се и сувише нагла дегенерација и то је један проблем. Можда тако мора бити са првим поварошеним сељачким генерацијама, или с паланчанима који су дошли у једну средину чији су облици живота за њих значили препад. Ове је покушао да прикаже Ускоковић у својим „Дошљацима". Нажалост, поред неколико виђених момената, Ускоковиђ није многО успео. Нзегова читка проза беше састављена из осплињене и аморалне сентименгалности и из наклоности једном натурализму који је био допола детињаст а одпола вул 1 гаран. При сем том, Ускоковић је, као београдски писац, кудикамо значајнији од Матавуља. Београд се све више америконизовао. Дошла је новчана привреда огромних размера. Новац је свуда једна сатанска моћ. С развитком новчане привреде новац постаје то све више, али, ипак, остаје питање на које ће тек генијални романсијер Београда моћи одговорити: како да новац толико разори и унакази душе толиког броја наших људи који играју важне улоге и у привреди и у политици наше земље? Али тада, када буде одговорио на то питање, романсијер Београда ће видети да сви ти људи болују од новчане болести. Она се јавила било наслеђем, било зато што сиромаштво лако губи главу кад се нађе пред могућношћу лаке и велике зараде, а, сигурно, да улогу игра и наша слабост пред уживањима и наша неотпорност чак и пред најрафиниранијим испадима свих тих уживања. Еолесно се хоће велика пара, кадкад болесно се и баца та велика пара у оно исто време када се сиротански тврдичи тамо где тој ружној страсти најмање има места. И романсијер Београда мора имати, ако не праштања, оно разумевања за те болесни-