Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 555

Производња и дистрибуција електричне енергије У' прошлом напису рашчланили смо, по самој природи ствари, питање електрификације, на два основна потпитања: производњу и дистрибуцију, или експлоатацију, електричне енергије, као на две битне компоненте, које чине органску и нераздвојну целину постављеног, главног питања електрификације. То смо учинили нарочито због тога, што је произ)водња у рукама друштва „Снага и Светлост", а дистрибуција, или продаја грађанима, односно експлоатација, у рукама Општине, која купује електричну енергију од тога друштва по врло скупој цени и препродаје је још скупље својим грађанима. Дакле, Оиштина је у овом важном комуналном послу само деградирани препродавац. Чак је у неповољнијем положају од сензала, који за рачун свога газде ради на пијаци. Наравно да је то за Друштво најбоље, јер носити се директно са грађанима није уносан посао. Због тога смо ставили себи у задатак да аналитички испитамо и један и други узрок прескупе електричне енергије у Београду. Расматрајући прво потпитање: производњу електричне енергије нашли смо се лицем у лице са најглавнијим чиниоцем, — уговором између наше Општине и тога друштва. Питање правоваљаности уговора Потпуно објективно, пуштајући само чињенице да говоре, изнели смо у прошломе напису све главне моменте, који се тичу правоваљаности уговора. Сада, нека нам је дозвољено, да дамо кратку рекапитулацију онога што смо по оваме питању утврдили 81пе 1га е1 з1:ис1ш, у прошломе напису. На име, утврдили смо: прво, да је тај уговор закључен противно изричном пропису § 14 тадашњег Закона о општинским буџетима, ма да је Суд општине благовремено и писмено упозорен на ту важну чињеницу од стране надзорне власти приликом „примања к знању" дотичне одборске одлуке; друго, да је упркос тога законског прописа, без тројице одборника тај уговор закључио самовласно тадашњи претседник општине, ставивши неистинито у зачељу уговора, да је он опуномоћен односном одборском одлуком, којом је, међутим, био опуномоћен општински суд; и треће, да је закључење тога уговора засновано на кривичном делу фалсификата дотичне одборске о|длуке. Те три главне чињенице подробније смо изложили у прошломе напису. А и раније, толико већ пута, износили смо их опширно на своју личну одговорност и у Општинском одбору! Али, на жалост, без резултата!... Та-

ква је судбина сваког доброг потхвата. Рђаве ствари одмах пролазе!... Сада их опет само у изводу рго тетопа истичемо, како би, макар и у дванаестом часу, покренули одговорне факторе да изврше своју дужност и да се обрате надлежном Суду, те да судским путем, на основу горњих потпуно утврђених чињеница, тај уговор ставе ван снаге, јер је тај „закључени посао ништав са гледишта закона , како се то утврђује у званичном извештају, који је Анкетна комисија по томе питању поднела Градском већу, на основу његове одлуке са седнице од 30 децембра 1935 године, по којој је одлуци био члан те Анкете и писац ових редака Тим поводом потребно је цитирати т ех1епзо мериторно мишљење Анкетне комисије по томе питању. Оно је изложено у првоме делу извештаја, који говори о правној важности уговора. Тај део гласи: „Позитивним правним прописима у времену закључења уговора, био је тачно предвиђен начин закључења уговора, како у погледу његове форме, тако и у погледу органа, овлашћених за примање обавезе у име Општине. Ти законски прописи, као прописи јавно-правног карактера, нису могли бити мењани одлукама општинских органа. „Прописом 1 § 14 ш Ипе Закона о окружним, среским и општинским буџетима предвиђено је, да за општину могу потписивати обавезе само претседник и три одборника. Међутим, одлуком Општинског одбора Београдске општине, донетом на седници од 19 јуна 1929 год., за закључење уговора у име Општине о подизању електричне централе и остварењу зајма, био је овлашћен општински суд, како се то види из оригиналног преирављеног записника поменуте седнице Општинског одбора. Из оригиналног уговора о подизању електричне централе види се да га је за Општину Београдску потписао тадашњи претседник. Према начелима теорије права, уговор је сагласност воља уговарача. Да би он био пуноважан, потребно је да се воља изјави на законом предвиђен начин. Ако је закон предвидео нарочиту форму, у којој се воља има да изјави, или је поставио нарочите услове за пуноважност воље, дакле за пуноважност и самога уговора, онда је неопходно испуњење те форме, односно тих услова. У колико је воља изјављена противно предвиђеној форми или постављеним условима, она је са гледишта закона неважна и не може произвести правне последице. У овоме конкретном случају закон предвиђа, да је за закључење те-