Opštinske novine

Стр. 670

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

зумном к праведном решењу, јер је она са здравственог гледишта у Београду од далекосежие важности по целу друштвену заједницу. Само летимично се додирује питање лечења шуге, али се подвлачи важност детаљног об.авештаван»а болесника о начиину употребе лека у поступку за време и после завршевог лечења. Јер само правилно и у довољној мери аплици[>ан лек, уз рационалну дезинфекцију личног и креветског рубља, гарантује успех. А то баш није лако спровести код обичног света. Заведен пролазним ублажењем свраби, која наступа одмах: и иосле првог утрљавања масти, болесник ое нерадо лечи до краја, јер му је то лечење неугодно, омета га у раду и скупљв стаје. У расправи г. Др. Нешића се скреће пажња на чињеницу да велики број шугавих не обраћа се у опште лекару, већ непосредно бабама или апотекарима за лек, те ое за то шуга код ових повлачи месецима. Свај чланак поткрепљује на крају Др. Нешић бројним подацима о кретању шуге у кожној амбуланти уреда, у I кожном оделењу Опште државне болнице, у школској поликлиници и венеричној амбулантни Београдске општине, Др. м. с. СТЕВАН Ј. јАКОВЉЕВИЋ: „ПОД КРСТОМ" Није било тешко предвидети да г. Стеван Ј. Јаковљевић својим романом „Девет сто четрнаеста" није завршио описивање страдања своје батерије за време рата но да има много тога још да прича па ће и причати о даљим борбама српске са многобројнијим непријатељима, удруженом немачко-аустро-бугарском војском. Стога он почиње другу, недавно изишлу своју књигу „Под крстом" описивањем војничког живота у биваку, и затишју, када се, после борби, прибире снага, сређују послови у батерији, води унутрашња служба као за време мира, тражи и налази помало задовољства у песми, свирци, проводу са женскињем, смеху и подвали, када струји неизвештачена искреност из речи: „Е баш ми мило, што смо живи!" Али рат се наставља, и војници оада не полазе у сусрет смрти са песмом и таласом одушевљења као у почетку но иду промишљено, без песме и ратних поклича. Пред неодољивом непријатељском навалом фронт се повија и кида и испред ње беже преплашени грађани, жене са ситном децом и дењковима најпотребнијих ствари, беже, не знајући куда, с утиском „као да је цела земља узаврела и успламтела и сваки појединачно се осећа ништавним према опиггем замаху". Непријатељска артиљерија кида, ломи, рије, дроби све испред себе и немилице проређује незаштићеног српског пешака, за кога писац узбуђено вели: „...када би био' неко, наредио бих да се овековечи фигура малог, погуреног пешака, у изгужваном шињелу и заврнутој шајкачи, са подераним опанцима и испалим прстима". Притешњена са свих страна, војска се без обуће, поцепаног одела, по исквашеним путевима, на јесењој хладној киши, журно повлачи, дижући у ваздух мостове иза себе. У општем метежу и хаосу колоне пешадије, артиљерије, коморе, избеглица и рањеника лагано и мрзовољно гамижу преко Косова поља. Изнурене телом, измучене душевним колебањима на про-

лазу поред својих села и њива, лишене воље, са представом везаном за оне који, јадки и напуштени, иза сивих облака остадоше у поробљеној отаџбини, гомиле се, на домаку албанских планина, које као огромни џинови чекају неме и хладне, крећу тешко и злослутно. У Пећи уништава се сав ратни материјал. Топови, муниција до последњег метка, кола, сандуци, архива, сва храна, иоја се не може понети, предају ое ватри, закопавају у земљу, бацају у реку и строваљују у поноре. Ватра, која прождире милионе, букти на свим странама, страховите ехсплозије с часа на час проламају ое ваздухом, а с уништавањем ратног материјала губи се и гаси и последња нада војника, да ће се ствари окренути на боље и они вратити у ослобођену земљу. Избледели, помодрели, погурени, оборених глава, војници као утваре тешко промичу кроз облаке и беспућа албанских планина и изгледају као тешки болесници који први пут излазе на светлост дава. Не говорећи више о својим кућама, јер су највише заузети својим јадима, они не ропћу и не буне се. Сви „виде општу невољу, и у заједничком јаду разбијају ое личне патње к<10 капљице над брзом реком, од чије се хуме и не чују појединачни уздаси". Иако отупели, бескрајво равводушви, прозебли, многи са запаљењем плућа, сухих, полуотворених усана и ужагрена погледа, људИ св као авети ипак вуку даље. Сви њихови унутрашњи нагони и свесни потстицаји усредсређени су само у једној мисли: хлеба. А пред њима стално брда, планине, урвиве, кршеви, литице, реке, мочваре и са стране пута, еве чепЉе, у групама, Арваути, који злурадо посматрају изнурену војску и као хијене чекају свој плен. Што даље, све више ое на свима странама сретају гомиле људи и коња, који, извемогли од глади и умора, леже мао скрхана, трула дрвета. Све више заостају живе лешиве, да никад не стигну оне који одоше напред, и којима људски лешеви служе као путоказ. А непријатељски аероплани у стопу прате полумртве војнике, гађају их митраљезима или бацају одозго бомбе. Иако је несрећа неизмерна и недогледна, Ићак у ретким тренуцима живахне дух и са испечених усана излеће шала. Када су талијавски војвици, шепурећи се као ћурани у новим униформама, пред Драчем спроводили босу и издрпану српску војску, у њеним редовима кружила је духовита шала (загонетка) на рачун талијанских берсаљера: „Перо има, птица није; пушку носи, војник није; плашљив јеете, зец није". Усахнула, ископнела, са безизразним мрачним погледом и утрнулим осеђањем живота, већина српских војника, који су ое отисли у албанске планине, најзад се довукла до Валоне, где су их примали велики прекоокеански бродови и превозили на Крф. И док је на једној страни смрт прикупљала душе, — на острву Видо, острву смрти, услед опште исцрпености дневно је умирало стотинама војника, чије су исцеђеве костуре разјапљених вилица, стакластих погледа, раскречених ногу и згрчених руку ноћу товарили у лађе и бацали у море, — на другој страни рађао се нови живот. Опорављени, обријани, светлих, као преображених лица, на којима се озаравала детињска радост, у ристом рубљу и потпуно новим плавим униформама, војницк су се ускоро прсили и, лупајући новим потко-