Opštinske novine

16"

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 671

ваним цокулама, постројавали у фронт. А кад је једног дана дошла наредба за покрет, они су ое укрцали на бродово и кренули ка Солуну, радосни пгго ће, иако их тамо очекују борбе, бити ближе својој домовини, осећати ваздух са својих плашЈна и видети небо над својом земљом... Г. Јаковљевић је у овој књизи, у низу краћих цртица, описао ратне догађаје и патње просто, искрено г убедљиво, далеко од измвдпљених ситуација, замишљених личности, и лажпих подвига. Нарочито су потресни одломци „Смрт, живот ... иду наизменично", „Ровови су остали празни", „Усобши раб божји" и „Живе лепшне остају", у којима слика људске патње остаје незабораћна у сећајњу као нешто ужасио, елементарно, што ое не да избећи. Одломак о Краљезој пооети војницима на багрданским положајима „Данас је тешко наћи редове" редак је и јединствен пример, да се један седи, оронули Краљ толико излаже непријатељској авијацији и артиљерији, да толико жали свој народ што гине и толико жели да у тим тешким данИма дели његову судбину. Снажан, неизбрисив утисак изазивају језовити тренуци у цртици „Заробљени", када заостала српска батерија, не могући се неоиажено провући поред немачког ескадрона, у галоиу, уз громко „ура", јури ноћу крај преплашених, раскомоћених немачких војника, нагони их својом појавом у бекство, и сама ое тако спаоава заробљавања. Личности телефонисте Танасија, посилног Исака, потпуковника Петра, поручника Луке „Кипислцауфа" и толиких других, живе и природне, не смишљају и не чине никакве бравуре, не конструишу никаква уве|рења и расположења и не заузимају никакве херојске ставове но живе у ратном метежу онако како се доиста и живело: право гледају злу у очи, и примају све зло које им долази од непријатеља и природе. Тежак> ратнички живот мање је ублажен у овој књиги ведрим хумором а више сетним, болним и тешким, нарочито у успелој цртици „Смејали смо се гладни". И ова књига просто, крепко и занимљиво описује истински живот проведен у рату: и у најмучнијим ситуацијама и у најбезначајнијим тренуцима те је у томе и њена права и лепа књижевна вредност. Нема сумње, ко је прочитао прву и другу књигу успелог ратног дневника г. Јаковљевића, с интересовањем ће очекивати и трећу, завршну књигу: о борбама на оолунском фронту, о његовом пробоју и уласку победничке војске у ослобођену земљу. ГЕНЕРАЛ ПИАРОН ДЕ МОНДЕЗИР: „АЛВАНСКА ГОЛГОТА" Као толики други, ранији и доцнији, мемоари, и успомене и ратне слике француског дивизијског генерала Пиарона де Мондезира „боиуепјгз е( ра§ез с!е §иегге", изишле у Паризу 1933 шдине, побудиле су не мало интересовање и пажњу и ван војних кругова. Служећи по разним гарнизонима у Француској и на Мадагаскару, потом, као професор, у Вишој ратној школи у Паризу и, за време мира, у разним мисијама: 1895 и 1909 у Италији, 1908—9 у Уругвају

и 1913, за време балканског рата, на Балкану, генерал де Мондезир је за време све-гског рата командовао разним јединицама француске армије и 1915-—6 био шеф Изасланства француске владе код српске војске у Албан|ији и на Крфу, стално водећи белешке о свима важнијим ратним догађајима и својим улогама и доживљајима. Онај део његових ратних бележака који ое односи на легендарно повлачење српског народа преко Албаније на Крф 1915 и 1916 године и који је и данас за нас од непосредног и не малог интереса, г. Љубиша Миловановић је превео на наш језик и ту скоро издао у Београду у књизи „Албанска Голгота" баш приликом двадесетогодишњице тих историјских догађаја. Примивши наређење Министра рата, да испита стварни положај српске војске у Албанији и процени у којој мери се може одмах предузети њена реорганизација, генерал Мондезир је прево Рима и Бриндизија стигао у Валону и 22 децембра предао Краљу Петру својеручно писмо Претседника француске републике Поенкареа и Ратни крст. Затекао је Краља Петра у походној униформи у једној малој више него скромној собици једног хотела те паланчице, испред кога је стајала стража талијцнскнх берсаљера. Када је Краљ Петар угледао Ратни крст, узео га је и пољубио. А кад га је генерал замолио да му лично придене за блузу крст у име Претседника републике, седи Краљ ое с муком, због реуматичних болова, дигао, примио крст и загрлио генерала, не могући задржати узбуђење. У даљем разговору Краљ му се жалио на држање талијанског генерала Бертотиа и његове официре, који су га држали као заробљеника, варали га, нису му давали никаква стварна и тачна обавештења па чак ни новине, и уопште били непријатељски расположени према Србима. Генерал је затекао српску војску у ванредно тешком стању. У Скадру гомиле војника лутају улицама и иду у своје јединице само да приме храну. Међутим војнички дух још је добар; војник моли за парче хлеба, умире од изнемоглости на улици, али се не чује никакав протест. Војска више нема материјала: изгубила је половину својих пушака и готово све топове; нема више муниције и скоро никаквих превозних средстава сем коња, нема више хране, ни прибора, ни одела, ни рубља, ни обуће. Војник је оголео, треба му дати све. У Скадру генерал је предао Ратни крст Принцу Регенту Александру, кога је нашао у постељи после издржане операције. „Упркос телесне патње Он не показиваше никакву моралну потиштеност и беше сачувао чврсту наду у будућност свога народа". После десет дана генерал је нашао Регента у Љешу у једној бедној, ненамештеној соби голих зидова, пода од набијене земље, правом куту невоље, где је и најнужније недостајало. Генерал се упињао да убеди Регента у неодложну потребу да ое српека војска припреми за напоре на тешким етапама ка местима одређеним за укрцавање: Валони и Драчу. Међутим Регент је тешком муком пристао на то, јер су српске трупе с последњом снагом стигле до Св. Јована Медовског у уверењу да ће, чим стигну до мора, бити прихваћене од савезничке морнарице и тако ослобо-