Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 577

де тај директор града, који ће истовремено бити и највиши градски функционер. 1У_) Глава IV Закона о градским општинама садржи одредбе о делокругу рада. Немогуће је таксативно набројати све послове о којима град треба да се брине, пошто је он само с једне стране офаничен: град не може одлучивати о пословима који су позитивним законским одредбама задржани за надлежност државних власти. Стога ни § 88 нема значај таксативног набрајања послова из самоуправног делокруга. Ту се само указује градовима на послове те врсте — пропис дидактичког значаја. Али то не значи да се град не може бринути и за друге послове који се тичу месне заједнице који ту нису споменути. Покретач ове анкете за измену и допуну Закона о градским општинама г. Сл. Видаковић истиче и питање о једном минималном облигаторном комуналном делокругу који град мора безусловно да извршује. Међу прве такве иослове свакако би спадало социјално збрињавање економски слабих чланова града, Само, када је о овоме реч, не сме се заборавити, да у случају принудног извршења таквих послова одлучивање мора да прелази на органе државне управе. То је, пак, у супротности са начелом самоуправе јер о свима пословима безусловно мора да одлучје град самостално. По нашем мишљењу, када је у питању решавање разних социјалних проблема, мора се предузимати смишљена акција у којој би узели учешћа држава и општина заједнички. Таква материја треба да је регулисана посебним законом, који ће истовремено обезбедити и материјална сретства за испуњење наложених задатака граду, као и предвидети начин евентуалног принудног извршења са стране државне управе. У § 89 поверено је градским општинама вршење опште управне власти првог степена, али само у ограниченом обиму. Уз то је Министар унутрашњих послова овлашћен да уредбом може и друге такве послове преносити у надлежност града, или да их од њега може одузимати. Начелима правне државе одговара правило, које је усвојено и у нашем позитивном законодавству, да се стварна надлежност управних власти одређује законом о њиховој организацији. Поред тога и правна сигурност, а и интереси грађана захтевају, да се надлежност града за вршење послова државне управе потпуно одреди законом. То безусловно захтева да се овлашћење из става 3 § 83 укине. Наместо сваког набрајања у првом ставу овог параграфа требало би установити, да су градови надлежни да врше све послове опште управе из надлежности првостепених власти. И овде се у потпуности слажемо са предлозима Савеза градова. Факат је, да се економска и социјална структура градске заједнице битно разликује од оне на селу и да

стога захтева сасвим различиту делатност опште управе. Затим, градови већ имају проведену организацију за вршење сличних послова у самоуправном делокругу. Ако би се њима поверило вршење свих послова опште управе у првом степену, задовољило би се принципима добре економије, јер се поред градских органа не би морали држати и државни органи за вршење материјално истих послова. У градовима, где се на челу градске полиције налази државни орган (претстојник), или где постоји државна месна полицијска власт (управа полиције), дужност издржавања полиције претставља за градове велики терет, па би ту дужност требало ограничити. Ако постоји разлог да месну полицију руководи државни орган, ту нису више у питању само интереси месне за/еднице и безбедност њених воме питању појавила различна гледишта. Иуколико се показује потреба, да се повећају трошкови за полицијску службу, они треба да падну на терет државе, а не на терет месне заједнице. Трошкови града треба да се ограниче на онај износ, колики су били издаци за издржавање полиције у тренутку када је полиција била подржављена. Сва доцнија повећања ишла би на терет државног буџета. То диктује основна правичност. Затим, § 89 требало би допунити одредбом, по којој би граду било изречно дата казнена власт у свима случајевима где је имају опште управне власти првог степена, пошто се у овоме питању појавила различна гледишта. Истина, по нашем мишљењу, ово право граду припада и по садашњој редакцији става, 1 § 89, Али се са других страна упорно истиче, да је казнена власт остала у надлежности државних месних полицијских власти, где оне постоје. Када је §-ом 90 градовима дато право доношења статута, уредаба и правилника, онда је саобразно § 134 надзор државне управе и у том погледу требало ограничити само на испитивање законитости генерално-апстрактних прописа које град доноси (правни надзор), а не заводити испитивање целисходности (тутела). Стога би требало цео § 91 изоставити на месту где се сада налази, а у глави о надзору испред § 134 имао би доћи само став I тога параграфа као посебан поступак који се односи на оцену законитости генерално-апстрактних прописа које град доноси, за разлику од испитивања законитости обичних одлука. Ако би ипак овај параграф био задржан, онда у његовом ставу трећем треба додати да ће се сматрати да је Министар финансија дао сагласност на уредбу, статут или правилник, ако у року од два месеца ништа не приговори. Но овај став је и нејасан, јер из њега не можемо извести прави смисао примедаба Министра финансија, нарочито у оним случајевима, где се не ради о статугима за које је потребно одобрење по ставу 4 § 91. Да ли