Opštinske novine

5®

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр 583

места врло спор и да служба од тога мора трпети. А када трпи служба мора да трпи и грађанство. Техничка страна избора чиновника још је компликованија. Избор на име треба да се врши на начин предвиђен у § 72, који је у пр|акси дао апсолутну негацију законодавчеве намере изражеие у § 102, а којом се желело да се путем конкурса изаберу за градске чиновнике само најбољи међу најбољима. По једном конкретном случају Министарство унутрашњих послова задржало је својом одлуком IV Бр. 2401/36, од извршеша одлуку Градског већа у Београду, а са р,азлога: „По § 102 Закона о градским Општинама градске чиновнике бира Градско веће на основу натечаја, који се у Београду има објавиги у „Службеним новинама" најмање на месеп дана пре избора. Значај ове одредбе састоји се, у .томе, да се пред градско веће имају изнети молбе свих конкурената, па да између њих Градско веће има изабрати једнога за попуњавања упражњеног места. Да се избор мора на тај начин вршити проистиче из начела та]ног гласања а прописаног у § 75, као и из : поступка који је за избор одређен у § 72, где се нормира начин доношења одлуке, ако би конкуренти добили подједнак број гласова, У конкретном случају није поступљено по поменутим законским прописима, јер је Градскоме већу претседник поднео предлог, да се упражњена места попуне двојицом кандидата, који су од свих осталих кандидата, пријављених на конкурсу, одобрени од стране Персоналног одбора. На овај начин Градско веће у ствари није вршило избор међу пријављеним кандидатима, како је то прописано § 103 З.о г.о., већ је било принуђено да гласа за и против предлога претседника." Поглаварство је поднело тужбу Државном савету и молило да се поништи одлука г. Министра унутрашњих послова наводећи, да је одлука Градског већа заснована на закону и да је физички немогуће да се пред Градско веће изнесу молбе свију пријављених конкурената, јер би тада већници морали да гласају за сваког кандидата појединачно, због чега би се десило да буду изабрани евентуално слабији кандидати и то са свега неколико гласова. У својој тужби Државном савету Поглаварство је навело као најважнији а,ргуменат да је у конкретном случају предмет био на расматрању пред Санитетским и Персоналним одбором, који су као стручни одбори Градскога већа са формалне стране проучили резултате конкурса и дали потребно мишљење уз предлог Претседника градске општине. Државни савет одбацио је пресудом својом Бр. 14807/36, тужбу Градског поглаварства као неосновану, а са разлога: „У § 102 Закона о градским општинама прописано је: „Градске службенике бира Град-

ско веће на основу натјечаја који се има расписати..." У смислу овога прописа расписан је од стране града натјечај за два лекара, али избор између пријављених кандидата није извршен од стране већа у духу истог прописа. У место да се резултат натјечаја у целости изнесе пред Градско веће на решење, овде је избор извршен претходно од стране другог органа, који за то није био надлежан, па затим пред веће изнето да гласа о тако изабраним лицима. Веће стварно није донело одлуку о резултату натјечаја, нити је у духу овог прописа вршило избор, и због тога је у ожалбеном решењу исправно поступљено када је овако донета одлука задржата од извршења, на основу § 134 Закона о градским општинама. Не стоји разлог жалбе, да је, у недостатку одредаба о процедури код решавања градског већа, удовољено одредби § 102 Закона о градским општинама тиме шго је Санитетски одбор већника, као стручан за ово нитање, прегледао пријаве и податке пријављених кандидата и одабрао оне који имају највише услова. Јер, према § 69 ст. 3 истог закона, надлежкост одбора простире се само на проучавање и примену предмета за решење, а не и на само решење које спада у искључиву надлежност већа. Питање о коме је веће у овоме случају имало да решава јесте натјечај односно избор између лица пријављених на натјечај, па је и одбор имао то питање у целости да проучи и припреми за решење и затим изнесе пред веће да га реши. У духу наведеног § 69 било би, да одбор поднесе извештај већу о резултату расписаног натјечаја т.ј. о^ пријављеним кандидатима и њиховим условима, предности једних испред других и евентуално учини предлог за решење. Веће би тако било обавештено о целом питању, па би га тако имало да претреса и реши. Међутим то одбор у овом случају није учинио. Нити ј,е дао извештај већу у резултатима нат]ечаја, нити је то питање у целости претресано и расправљено у већу. Стварно, избор је извршио само одбор, и ако за то није био надлежан, а веће је решавало о тако извршеном јизбору као и да није било натјечаја. Све, дакле, противно духу одредбе § 102 Закона о градским општинама. А таква одлука морала се задржати од извршења." Интересантни су предњи разлози Државног савета јер по њима Градском већу може поднети предлог и стручни одбор, ма да то законом није предвиђено, пошто се у § 69 изрично говори да ће веће расправљати о предметима које подноси претседник градске општине. У истом смислу говори § 96 у своме ставу I, по коме је претседник дужан да припрема и извршава одлуке већа. Сматрамо да гледиште Државног савета није у духу закона, а поступак који се инагурише не доводи до резултата који се желео