Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 601

носа који из тога раавитка произилазе, аа Бенеша су неминовни. Њега не револтира тај развитак, већ рђаве последице које из истог произилазе. Беспослица, беда, низак морални и интелектуални ниво народних маса дају се у многоме изменити и поправити, ако их измене и поправе привредни и социјални односи. Зато Бенеш није присталица класичне економске теорије 1а188ег 1аЈге, 1а18зе2 раззег, већ је за снажан активни подухват против свију привредних и социјалних зала. У ту сврху Бенеш не преза ни од предузимања радикалнијих мера за измену привредне структуре, и да на место данашњег индивидуалистичког привредног система, уведе систем планске, дириговане привреде, али која се неће ауторитативно, на фашистички начин водити, већ демократски потпомогнута од свију друштвених сталежа. Ми се не можемо вратити на систем ранијих примитивних друштава када је скоро свака породица сама себи производила сретства вз живот — све употребне и производне предмете, алате и справе. То раније привредно стање могли бисмо назвати приллтивном привредном демократијож, када је свака породица била привредно сигурна и независна од осталих, Њен сопствени рад био је услов успеха и опстанка. Данашњи начин производње, развитак технике, поделе рада, данашњи промет добара и производња за пијацу, концетрација и и акумулација капитала на једној и надничарарадника на другој страни, данашњи привредни и социјални односи, не могу се више сабити у раније форме примитивних друштава, Изменом производње и поделе добара може се ипак постићи једно правичније устројство и омогућити релативно благостање свију друштвених слојева. Производња је циљ данашњег индивидуалистичког привредног система, треба увести систем привредне демократије у коме ће производња бити сретство за подмирење потреба свију чланова друштва. У ту сврху нужно је спровести реорганизацију управљања привреде и привредних предузећа као и преустројење дистрибуције добара. У индивидуалистичком систему црофит добит — предузетника је главни моменат, у привредној демократији благостање народа и опште културно уздизање је циљ. Зарада, профит, по речима Фердинанда Фрида, 1 ) не мора да проистиче из рада — из производње и стварања нових добара, већ и из обичних шпекулација, трансакција и експлоатације људима и природом већ раније створених добара. То је дегенерација целокупног привредног система. У том систему човек је постао сретство, Привредној демократији је циљ човек. ,,Човечанство је, вели Бенеш, поред идеје о Богу, највећа вредност коју свет има и може имати."

— „Човечји живот је најдрагоценије што за друштво постоји. Човечанству припомоћи да проживи живот човечно, пристојно, достојно у физичком и духовном, материјалном и моралном, привредном, социјалном и културном погледу, ето, то мора да буде циљ сваке праве политике". Као што је данас дозвољено раднику да води политику и контролише политички живот, тако исго хоће он да контролише привредни живот, своју фабрику и цео производни процес. „Бити демократа и на привредном пољу, вели Бенеш, бити конзеквентан, и у овом смислу корак по корак даље корачати у духу философије демократије, значи управо бити најрадикалнији социјалиста, често још радикалнији него многи од оних којц су данас доспели до бољшевизма. У томе лежи будућност практичне социјалистичке политике." 1 ) Ми смо већ раније истакли да је цело биће Едуарда Бенеша прожето прогресом и еволуцијом за које он ради свом својом енергијом, мада он, под извесним околностима, не отклања и револуцију. Он је противник револуције ради револуције. То је последње и најстрашније сретство, као што је и рат најбруталније сретство за расправљање међународних односа. Као прави демократа Бенеш је, како у унутарњој тако и у фољној политици, за мирно развиће. За њега се може рећи, да је, наслоњен на Масарикову философију хуманизма, философ социјалне еволуције, као што је Карло Маркс философ социјалне револуције. За Маркса су револуције мотори историје, за Бенеша су само под извесним околностима. Бенеш у својој студији о философији и социологији рата'-') изриком каже: „да су [рат, сила и револуција оправдани и правични, чак и далеко више, то је дужност сваког појединца, ако је духовна и морална култура једног народа доведена у питање". Револуционарство, које носи обележје индивидуалне нервозе и нетрпељивости, Бенеш одбацује као површно и демагошко. Револуционарни романтизам, који је рођен у великој француској револуцији, владао је напредним духовима кроз цео 19 век, и дао је потстрека за многе успехе на политичком, социјалном и културном пољу. Али сам тај револуционарни идеализам није био творачког духа. За стварање је потребно посматрање реалних чињеница и свакодневни напоран рад на побољшању постојећих односа. Ту не помаже претерани оптимизам будућег благостања човечанства, нити депримирајући песимизам створен посматрањем реалних односа садашњости.

') РегЈјпапс! Гг1ес1: Баз ЕпЈе с!еб КарЛаНбтив. Јепа 1931. 5. 76.

*) Вопб Јако^епко: ЕЈиагЈ Вепеб а1б Бепкег. РгајЈ 1935. 5. 9/10. 2 ) Бг. ЕЈиагЈ Вепеб: Уа1ка а киИига (Рат и кулура) V Ргаге 1922, стр. 67. Ову студију је Бенеш написао 1915. год.

(Наставиће се)