Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 823

странком, којој се чинило да је све то хучно залагање за Србију и Југословене без нарочитих веза са социјализмом"... „Од 1907 год., од тренутка када је први пут ушао у додир са носиоцима југословенске идеје, он је све своје снаге посветио монографским списима, чија је задржина чинила само — Југославију!" Г. Јаков Алтмајер говорећи о томе шта је за Вендела била Југославија и Београд, подвлачи: „Оно што је он од 1914 до 1918 год. учинио за српски народ са говориице у немачком Рајхстагу, усред терора и ратних лажи; његова борба као публицисте, говорника и народног трибуна за слободу, право и мир народа... за лепшу будућност Европе и човечанства"... „Мало је вароши и села у Југославији која он није познавао, нема предела чије дисање и лепоту он није описао у својим многобројним књигама. Са истим задовољством и интересовањем он је као историчар заорао научничким плугом да би испитао и изнео на видело прошлост и садашњост југословенског народа". Уистини, његово бављење у Југославији дало му је новог материјала да у своме монументалном научном делу опише наш народ, његову голготу и његове трофеје од пораза до стварања велике Југославије! То дело је тако сјајно да и ми сами имамо из књиге Хермана Вендела да се много чему научимо о своме сопственом народу, о себи самима! Херман Вендел није био велики само по својој блиставој љубави према српском народу, и по својој огромној научној вредности својих дела о српском народу. Он је био наш велики пријатељ по чистоћи своје душе, по узвишености својих побуда, по несебичном, чистом и платонском заузимању за победу наших националних идеала. Херман Вендел, далеко више но многи други велики људи словенске крви, није уздисао за богатим хонорарима тајних фондова, није прижељкивао ни ордење, ни дити-

рамбе, чак се, познајући добро нашу интелектуалну средину, која у признавању туђих заслуга према своме народу задоцњава увек за сто година — није надао ни избору у Академију наука! Он је све те части остављао онима који пишу песме вештачког шовинизма или онима, који у науци не признају туђу књижевну својину, а у животу је као газде запенушено бране!... Његова љубав према Београду било је нешто свето, идолопоклонички, читава светињска љубав једног слободоумног интелектуалца према једном демократски снажном и социјално осећајном граду, као што је Београд. Херман Вендел и Петар Зенкл, та два идеолошка пријатеља, гиганску су љубав показивали према Београду. Вендел је желео да зна сваки, и најмањи потез у развитку Београда; зато је са огромно интетереса очекивао сваки број часописа Београда „Београдских општинских новина", проучавао социјално-комунални и урбанистички развој Београда и у „Прагер Пресе", у своме чланку о социјално-комуналној литератури, подвукао са љубављу, да су „Београдске општинске новине" једна од најлепше уређених европских едиција. До последњег часа Вендел није прекидао духовну везу са Београдом, чији га је Универзитет изабрао за почасног доктора. Наш историчар проф. Станоје Станојевић са болом вели: „Љубав према нама остала је у Венделу жива до последњег даха. У агонији он је непрестано говорио, да мора у драги Београд и наређивао да му се спреме ствари за пут"... Заплачи горко Србијо, растужи се Југославијо! Умро је један од ваших највећих и најнекористољубивих пријатеља, умро је велики дух Хермана Вендела. Да је умро на београдској груди, на којој је толико жудио да живи, сахранили би га поред Француза Рајса, да нашим будућим поколењима ови велики гробови покажу како се може волети српски народ!...

Мориц Були

Напрасном смрћу преминуо је 23 августа 1936 године др. Мориц Були, шеф Бактериолошке лабораторије Београдске општине, и сахрањен на београдском јеврејском гробљу, уз велико учешће његових пријатеља, колега и сарадника, и поштовалаца из свих друштвених редова. Др. Мориц Були рођен је у Београду, 28 августа 1876 године у породици пок. Еди Булиа, познатог Београдског банкара. Средњу школу учио је у Дрездену и Лајпцигу а медицинске студије изучавао је у Бечу и Ростоку у Немачкој, где је и докторирао 1905 године. Одмах затим одлази др. Були у Берлин, у Немачки здравствени институт, ради специјализарања у бактериологији. У овом институту, др. Були је био сарадник чувеног научника професора Васер-

Пок. Морид Буди.

мана, посветивши се нарочито изучавању азијатске колере и куге. Из ове области др. Були је публиковао више научних расправа у немачким стручним часописима. У пролеће 1910 године, када су се појавили случајеви оболења од колере у селу Уровице близу Обреновца, др. Були је позван од стране наше владе, да дође у отаџбину и своје знање и искуство употреби на сузбијашу ове заразне болести. Др. Були се одазвао овоме позиву и за врло кратко време, успешно је извршио поверену му мисију. Овом приликом, најбоље је се показало, од колике је важности добро организована бактериолошка служба, и др. Були је справом назван првим српским бактериологом. Исте године, одбор Београдске општине понудио је др. Булиу, да се прими за бактериолога Београдске општине и организује бактериолошку службу у Београду. Тако је основана Бактериолошка лабораторија Београдске општине, и прва лабораторија ове врсте у предратној Србији, коју је др. Були успешно и са љубављу водио све до своје смрти. Поред чисто лабораториских послова, др. Були је активно учествовао при решавању свих важних проблема из области јавне хигијене.