Opštinske novine

Стр. 732

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Међутим, намеће се питање: ако човек хоће само једну вечност где ће бити лишен свих потреба, онда шта ће томе човеку тело у коме је живео на земљи и које га је притискивало толиким својим потребама? Чудна је унутра<шња противречност Мигуела де Унамуна. Он на појединим местима говори о материји као о злу. Нзена је стална тежња да човека вуче гани. Реч гана, по Унамуну, германског је порекла и обележава све што је најниже. Гана је подавање ружним телесним прохтевима. Унамуно, који се својом спиритуалношћу буни на гану, верује да то исто тело, које тежи низинама, може остати тело, а — постати одећа једне бесмртне и потпуно пречишћене душе! Ту је пад Унамунове религиозне филозофије. Он се труди да је објасни, али не може да успе. Он, например, пише како хришћанска, а особито католичка религија почива на темељима јеврејске и јелинске. Римљани су ударили само последњи печат. Јевреји су, по Унамуну, телесници, а он узвикује: ,,И ми нећемо ништа друго него оно што су и Јевреји хтели. И ми хоћемо чудеса и знакове, нешто, за што се можемо, не само свим силама душе него и свим чулима, држати. Са рукама и ногама, а, ако је могуће, и устима". То, шго, ослоњен на Стари Завет, тражи Мигуел де Унамуво, чини немогућим његово веровање, да тело на небу може остати тело а постати одећа једне чисте душе. Ако би се претпоставило да се људско тело на небу потпуно сублимира, онда оно тек не може бити је ;но тело које хоће да се ногама и рукама и уетима дохвати божанства. Међутим, тело се не може никада потпуно сублимирати. Једно тело, које би се потпуно сублимирало, не би, уопште, било тело. Противник гане, Унамуно би хгео једно тело, које би било потпуно сублимирано, а свима својим чулностима уживало у божанству. Чулности тела увек осгају верне себи, и тело својим чулностима граби само ономе што је од земље & не од једног неба. * Мигуел де Унамуно пише како наука може да задовољи само наше духовне потребе за сазнањем. Она не задовољава потребе срца и воље. Наука је чак противница нашега срца и наше воље. Рационално сазнање и живот су у супротности. Наводи речи Бринетијерове. Овај је тврдио, да је наука претрпела банкротство. Сумња је нешто хладно, неспособно да ствара, особито откад је њу Декарт понизио до сувопарне методе. Сукоб између разума и живота је, по Унамуну, нешто много веће од обичне сумње. Методска, или теоријска, картезијанска сумња, нити је сумња нити скептицизам. Унамуно хвали своју сумњу. Он вели: „Наша сумња је страст.

Она је вечна опречност између разума и осећања, науке и живота, логике и биологике. Наука разорава идеју личности. Руши темеље духовног живота у нама, и ако се овај живот никад не предаје и увек диже противу разума. Наша сумња — наставља Унамуно не може се помоћи провизорним моралом. Воља, воља: никада не умрети, бунт противу смрти мора нас одржавати. Проблем бесмртности душе, трајање индивидуалне свести, лежи изван разума. Вера у бесмртност је ирационална, а, ипак, су вера, живот и разум једно другоме потребни. Разум и вера су непријатељи, али не могу једно без другог, као што је случај и са филозофијом и религијом. Вера је ствар воље, а не разума, а у Бога веровати значи пре свега хтети да Бог постоји. Услед судара разума са вољом настаје скептицизам живота. Из загрљаја очајања и скептицизма извире — каже Унамуно — света, слатка неизвесност. Она је, додаје Унамуно, наша највиша утеха. Људи, који немају ову утеху, очајни су. Међ велике очајнике Унамуно убраја Спинозу и Ничеа. И један и доуги су, по њему, рационалисти, али не и духовни евнуси. Имали су срца и осећања, а пре свет*а жеђ, лудачку жеђ за бесмртношћу. Зато је Ниче измислио вечни повраћај ствари. Не може се рећи да је довођење у везу Спинозе и Ничеа нарочито срећно. Спиноза необично јако осећа сву живу снагу ефекга. Барух Спиноза је интересантан по томе што је он, који је до те мере осећао страсну људску природу, убедио себе у немогућност да афекти могу бити савладани преко интелекта. Између Спинозе, који, у својој Етици, верује да интелект може да обесмрти човека, и Фридриха Ничеа, чија помрачена филозофија узалуд покушава, да једној раздраженој страсти владања прида апсолутни смисао, — тешко је пронаћи ону везу коју види Мигуел де Унамуно. Унамуно каже, да су и један и други жедни вечности. То је тачно, али има и разлике. Спиноза хоће безличну бесмртност, а Ничеово учење о вечном повраћају ствари жуди бесмртност личну... По Унамуну, Ниче и Толстој су два најтрагичнија човека XIX века, а Достојевски беше један хришћанин у агонији. Очајници су и Паскал и Киркегард. ! | \ * Нисмо нимало нескромни ако кажемо, да нам је ово Унамуново размишљање нејасно. Оно одбацује потпуно картезијанску сумњу. Како? Унамуно каже да су вера и разум непријатељи, али један другоме потребни. Зашто? Ако је Ата.назије моћан зато што је само нагонски веровао и када тога истога Атаназија, кога су на концилу никзјском образовани свештеници звали идиотом, Унамуно проглашава за највећег хришћанина, — онда зашто су потребни један другоме разум и вера?