Opštinske novine

8

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр 733

Шта Унамуно проповеда насупрот ставу: мислим, дакле постојим ? Он ка ке да је његова сумња страст, а да је неизвесност слатка. Ако је сумња страст, онда како то да је неизвесност слатка? Страст сумње саму себе раздире. Сумња, самим тим што је страст, води пре очајању него једној сласти. Унамуно се у своме делу задржава на Паскалу. Паскал је V часу сумње клекао и та Паскалова сумња, сав трагични унутрашњи живот Паскалов, по Унамуну, може се окарактерисати речима из јеваиђеља: верујем, Господе, помози моме неверовању. И кад Унамуно зове Паскала ,.мој, шпански Паскал", онда је необјашњиво како то да он, Унамуно, није увидео да и његова сумња, ако је искрена, мора бити, такође, сва у крику једне молбе. Кад се загрле очајање и скептицизам, рађа се слатка неизвесност, каже Унамуно. Насупрот Унамуну, може се рећи: кад се загрле очајање и скептицизам рађа се депресија, Сласти неизвесности може бити само тамо где се не сумња. Сласти неизвесности може бити само тамо где се верује да ће та неизвесност донети оно што желимо. Сласт, о којој Унамуно говори, садржи много од једне сласти коју би радо објашњавао фројдизам. Уосталом, унамунизам, ако би се могла сковати та реч, пружа доста материјала Фројдовом гледишту. * * * На крају овога кратког предавања да се вратимо на оно што је основно у религиозној филозофији Мигуела де Унамуна. Када је у душама својих верних Христос васкрсао, да би у њима започео своју смртну борбу, тада се родила, прво, вера у васкрс тела, а, с њоме, и вера у бесмртност душе. И — Унамуно каже — те велике догме о васкрсу тела, у јеврејском смислу, и о бесмртности душе, у јелинском смислу, посташе у Апостолу Павлу, јелинизованом јеврејину и фарисеју, једна агонија. Унамуно хоће да живе вечно и тело и душа. Он је, нзгледа ми, у тој својој вољи под утицајем Ничеове филозофије, која се болесно егзалтује на вољи живота и која учи вечни повраћај ствари. Необично интересантан је психолошки проблем Мигуела де Унамуна, хришћанина, који је одбацио антихришћанство Ничеово, а, ипак, присвојио оно што је давало импулса томе антихришћанству. Ниче хоће да живи без крста; Унамуно хоће да живи на крсту. Али и један и други подједнако хоће да живе. И то у својим телима. Ниче хоће да буде вечан у истом облику, у истом телу; Унамуно, исто тако, хоће да буде увек, кроз сва времена, у своме телу.

Унамуно је дао места интересантна, нарочито у седмом одељку који говори о болу, љубави, сажаљењу и личности. Ми остајемо непоколебљиво при нашем мишљењу, да сажаљење извире из чулности. Милосрдна љубав хришћанска је једна форма чулности. Као форма, она има свој. реалитет, али, уоснови, то је чулност. Отуда Достојевски, код кога је сапатња усгвари једна пожуда, привлачи овога Шпанца. Расе, у правом смислу те речи, посто]е кроз своје геније, и зато се Мигуел де Унамуно зауставља на Толстоју и Достојевском. Нажалост, није их Унамуно до краја разумео. Православље је у суштини друга религија од католицизма. /намуново довођење у везу Спинозе и Ничеа нетачно је, али је још нетачније кад Унамуно види исту трагику у Толстоју и Ничеу. Између толстоизма и ничеизма нема ниједне додирне тачке. За Достојевског Унамуно каже да је песник Браће Карамазова, иако отац нихилизма исто толико колико и Маркс, — хришћанин у агонији. Достојевски је у бесовима своје болесне душе носио једаи нихилизам, али значи потпуно непознавање Достојевскове душе тај нихилизам изједначити с Марксом. Ни друго тврђење Унамуново о Достојевском није одрживо. Достојевски је сажаљиви пожудник, и по томе он има јецну додирност с католицизмом, али Достојевсково православље и Достојевскова генијалност, удружени, поништавају тело. И Достојевски није у оној агонији коју велича Мигуел де Унамуно. За Достојевског, осим тога, не посгоји слатка неизвесност. Треба поновити да Мигуел де Унамуно није до краја ушао ниуТолстоја ни у Достојевског. Толстој у својим најзишим часовима открива себи да је само уништење тела једно божанство. Ја бих овде скренуо пажњу слушалаца на, можда, најграндиозније место светске књижевности. На надгенијални опис смрти Кнеза Андреје Болконског, где је дат физички процес умирања исто толико Колико и процес тоњења у нематеријални свет. И сва Толстојева уметност, то је један бунт на материју, на тело. Досгојевски је у својим романима дао, поред све первезије свога милосрђа, динамику душевног бола људског, а Толстој, поред толиких места животно реалистичних, и смрт као велико обестелесавање И један и други вероваху безусловно у своје егзалтације. И један и други проповедаху оно што се у основи разликује од религиозне филозофије Мигуела де Унамуна, која није ништа друго до отелесавање и човека и неба. И Достојевски и Толстој, управо њихове генијалности су знале, да небо и земља нису од исте грађе и да душа хоће вечност независно од тела које вуче низини и које, због тога, нестаје ,