Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 737

Није унео ред у хаос, и кад човек дочита његово дело, остају, ипак, многа питања неодговорена. Херман Кајзерлинг није ни рационалист ни мистик. Управо, мистицизмом је потирао рационализам, а непризнајући себи, рационализмом оспоравао оно без чега нема и не може бити мистицизма. „Ништа сувише позитивно'*, није, нажалост, никакво решење. Па, ипак, најбоља места у књизи Хермана Кајзерлинга нас убеђују, да ће словенска раса,

кад буде из свога данашњег хаоса изишла душевно још прекаљенија, објавити роду људском нову религиЈу. Словени роне у крајње дубине и болују од тих дуоина. Зато ће они доћи до нове религије. Кајзерлинг је богат ерудит и писац огромних својстава, али је он, ипак, са свога великог ума смео, да човечанство тражи нову религију. Ова ће, као и Кајзерлинг, признати сву вредност душе, али ће одпрве одбацити формулу: „Ништа сувише позитивно".

Песма о Бановић Схрахињи из Бућове збирке

Обично се песма Бановић Страхиња наводи као творевина великих уметничких одлика и као доказ нашег ранијег господства. Ми не зазиремо нимало да, насупрот распростртом мишљењу, оспоримо прворедну вредност овој песми. Несумњиво, она садржи места лепоте и сигурно је да неколики стихови њени спадају у најбоље народне стихове, ,али, поред свега тога, песма Бановић Страхиња није ни прворедно уметничко дело ни доследно испољавање моралних нагоеа наше расе. Бановић Страхиња није доследан у својим страстима. Уметник народни не беше кадар да га снабде унутрашњом логиком, а с гледишта наше расе, Бановић Страхиња се у појединим часовима не показује као човек који би одговарао народном идеалу јунака. Песма о Бановићу Страхињи пре свега наноси тешку неправду и Југ Богдану и његовим синовима и његовој кћери, жени Страхиновој. По томе, та песма је у потпуној супротности с оним што иначе косовска поезија износи о породици Југовића, истичући њене врлине и њено неограничено родољубље. У гени/алној народној песми Смрт Мајке Југовића Југ Богдан лежи мртав на Косову поред својих мртвих синова. У песми о Бановић Страхињи тај исти Југ Богдан испада један недостојан човек, неморалан и наказан отац неморалне кћери, и отац који брани својим синовима да се туку за светињу куће... Бановић Страхиња је у гостима код тазбине. Дочекан је господски и срдачно. Точи се вино и пушта се радости на вољу, али ће се весеље Страхиново завршити очајно. Но да видиш јада изненада! Једно јутро кад огрија сунце, Мезил стиже и бијела књига Баш од Бањске од малена града, Од његове остарјеле мајке. У књизи мајка јавља сину, да је у Бањску упао султанов одметник, Влах-Алија. Обесни Влах-Алија не слуша ,,цара честитога" а ,,за везира никад и не мисли." И, уопште, наш народни песник придао је ВлахАлији снагу свирепу, али и индивидуалну. Он је безобразник за кога је турска војска мрави-

вињак. И Влах-Алија је страсник који уме да воли жену. Мајка Страхинова обавештава сина шта је све починио Влах-Алија. Он беза зла, сине, проћи не шћа, Не шће с царем, сине, на Косово, Окренуо друмом лијевијем, Те на нашу Бањску ударио, Те ти Бањску, сине, ојадио И живијем огњем попалио, И најдоњи камен растурио, Вредне твоје слуге разагнао, Стару мајку твоју ојадио, Са коњем јој кости изломио, Вјерну твоју љубу заробио, Одвео је у поље Косово, Љуби твоју љубу под чадором, А ја, сине, кукам на гаришту, А ти вино пијеш у Крушевцу! Зло ти вино напокоње било! У свима овим стиховима, којима се поезија не може оспорити, пада у очи отсутност материнске нежности. Писмо прилично брутално насрће на осетљивост синовљу. Мајка је требало да уопште, колико је то могућно, штеди осетљивост свога сина, а нарочито што му црне вести јавља онда кад је срећан. Она, међутим, све те црне в.ес/ги завршава једном клетвом: Зло ти вино напокоње било! Шта се даље збива? Бановић Страхињи беше мука. И жао му беше, да му умало сузе нису удариле. Нзега пита Југ Богдан: шта му је, а он му рече све шта се одиграло у Бањској: Но мој тасте, стари Југ-Богдане! И ако је моја данас љуба, Лзуба моја, ал је шћера твоја: Срамота је и мене и тебе. И онда Бановић Страхиња љуби у руку Југ-Богдана. Целива у руку свога таста, преклињући га да с њим, Страхињом, пођу на Косово девет његових шурака. Овде је карактеристично да Бановић Страхиња говори тасту, да се не треба да брине за своје синове.