Opštinske novine

Срт. 736

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Људи воле више гану него активност. И више неслободу него слободу. Неслобода одговара примордијалним инстинктима, каже Херман Кајзерлинг. Кајзерлинг наводи речи Феликса Велча. „Најлакше се човек навикне на то да не узима одговорност и иницијативу сам. Увек се човек нада да ће се ствари саме по себи решити. Не само, наставља Велч, да је човеку једноставније, већ га то стаје и мање труда". Узгред буди речено, као да је вођен овим Велчовим посматрањем, енглески писац Џон Биверс, у делу Свет без религије, појаве бољшевизма, фашизма и немачког национал-социјализма објашњује повраћајем примордијалних нагона. Кајзерлинг сматра да је највећа али и најдостојнија дужност сваке јединке, да у себи скупи све своје позитивне снаге. И те згуснуте силе, које зраче, треба упутити једним •^дређеним правцем. Кајзерлинг каже, да од хиљаду људи један долази са вољом за слободно стварање. Шта више, механички рад, који захтева минимум личне иницијативе, идеал је већине људи. Сав проблем модерног човечанства, по Кајзерлингу, састоји се у томе, да једно истинско хришћанство, постављено само на његове етичке основе, поново дарује људску душу оном динамиком без које човек постаје ствар. Христос је већ једном извршио ту грандиозну мисију. Он се јавио онда када је у Римској империји владао сатанизам. Сатанизам је и довео до распада римску државну силу. То доба Римске империје, када је царовало сатанство, Кајзерлинг сравњује с данашњим. Данашњим временом господаре американизам и бољшевизам, а Кајзерлинг њихову владавину сматра владавином грабљивих кобаца. По Кајзерлингу, данас је свемоћан Антихрист. Ингересантно је да се Кајзерлинг, иако га не спомиње, слаже с руским писцем Мерешковским, Кајзерлинг верује, да је данашњи период Антихриста привремен, пролазан. Христос мора опет васкрснути. Кајзерлинг нарочиту пажњу поклања мистерији Христовог васкрсења, а, веран своме ниподаштавању интелекта, он препоручује, да се много не испитује. Многе ствари ће се, каже он, одгонетнути у самом проживљавању. Човек треба да се врати својој души. То ће рећи: својој усамљености. Кајзерлинг наводи Хераклитове речи: границе душе не можеш пронаћи, па да све путеве пређеш, тако је дубоко њено дно. По Кајзерлингу, усамљено је чисто духовне природе. И оно је трагично. ,,Трагична усамљеност", каже Кајзерлинг. Усамљена душа постаје племенита у најлепшем смислу те речи. Она зрачи. Чудно је да се Кајзерлинг, који је култник Христа, није задржао на Гестиманској

легенди. — Гестиманска ноћ зрачи и више је него неразумљиво како да Гестимански Човек, о коме је у наше доба писао с усхитом и Јеврејин Клаузнер, није инспирисао Кајзерлинга. У нашој народној поезији мистерија душе, која зрачи, и мистерија васкрса везане су за најтрагичнију и најхришћанскију фигуру нашег косовског епа, за нашег косовског Кнеза-Мученика. Он је усамљеник. Сам је, са својом душом, као и Гестиманац, и носи у својој усамљеној души, не само сав бол наше историје, него и сву озареност једнога неба коме се приволео. Зато ће се после погибије спојити његова одрубљена глава с његовим трупом. То је земаљско извршење једнога божанског васкрса. Па, ипак, постоји и једна битна разлика између мистерија Кајзерлингових и мистерија које је наш генијални песник везао за Лазара. Лазар, уколико је хришћанин а не цар, врло много је једна пасивност. Његово је хришћанство предаја болу и смрти која ће га ослободити земље. Хришћанство, које, поред још неких његових теоретичара, прихвата Кајзерлинг, то је једна динамична религија. * * * Да бацимо општи поглед на филозофију Књиге о личном животхј. Филозофија Кајзерлингова носи у себи једну противречност. Он, прво, уздиже бол до основе живота, а, после, признаје и вредност радости! Радост је потребна, али су много више човеку потребни бол и борба, каже он. Да би ову противречност своје филозофије ублажио, Кајзерлинг разлаже о томе, како радост, уколико је потребна, не сме бити; велика. Тако Кајзерлинг истиче начело: 4 ,ништа сувише позитивно". Ово начело се не може ускладити с тврђењем, да је бол једини стимулант живота. Кајзерлинг је поклоник хришћанства, али уједно и источњачких религија и, донекле, и оних филозофија које признају вредност задовољства. У мноштву свих тих проблема, он, ипак, поред многих мисли, није, јасно извукао своју линију. Кајзерлинг је теоријом: „ништа сувише позитивно", био на путу да прихвати француски мезир: није ни то учинио. У своме величању бола, Кајзерлинг се срео са словенским песницима, али се одмах и растао од њих. Словенски песници и словенски хришћански мислиоци су пригрлили хришћански бол, и тај бол извели до његових крајности. Кајзерлинг не иде у те крајности. Он бол чува од екстрема. Код великих словенских песника бол постаје једина елементарна снага. Кајзерлинг је пришао средњем решењу. Он је богат ерудит, али је, упркос свима сасвим оправданим замеркама које чини интелектуализму, и сам врло много интелектуалан.