Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 739

угасио огњиште и образ осрамотио. Ипак, он се до послед№е могућности нада и рачуна на сажаљење. Виде бане, ђе му друга нема Сам отиде пољем Крушевачким Ја кад био низ широко поље, Обзире се ка Крушевцу бијелу, Не ће ли се шуре присјетити, Не ће ли се њима ражалити Шураци ни абера: Бановић позва свога хрта ;и остави за собом Крушевац. Народни песник сад дају просту, живу слику Страхинића-Бана. Сам, остављен од свих, иде наш ритер да свети увређени понос. Хоће да врати жао за срамоту, а верни пас поскакује покрај коња. И пружа народни песник слику као да је инспирисан романским песницима: Покрај ђога хрче поскакује, А златан му литар позвецкује. И место је велике лепоте и истине кад Страхина ступа на Косово и кад виде по Косову турску силу. Сасвим природно, он се „мало препануо", али у њему тога истога часа наваљује смелост. Херојства нема тамо где је колектив. Мравињак је у највећој мери колектив. Влах-Алија, у своме пркосу, види да су војници Цареви мрави. И Страхинић је у часу, када је пред њим један огроман колектив, турски оружани мравињак, неизмерно храбар човек. Он је прави јунак зато што је прави човек. Мало се препануо, јер је прави човек, али је одмах победио тај мали страх зато што је прави човек. Па помену Бога истинога У ордију турску угазио. Он наилази на чадор у коме је стари Дервиш. Народни песник је у овоме Дервишу певао свој, можда, недостижни идеал захвалнога човека. Два старца суупесми Бановић Страхиња: Југ-Богдан и Дервиш. И остаће, по нашем мишљењу, увек национална негативност ове песме, да је Југ-Богдан претстављен као човек без икаквог достојанства нашега старца и оца, а да је Дервиш идеализован. Прерушен, Страхинић Бан турски назва Дервишу селам, али овај одпрве виде кога има пред собом. Страхина се љуто препануо и покушава да увери Дервиша да је он, Страхиња, Турчин. Ту је поново понижавање наше расе. Дервиш је добацио Бановићу: ТДа си здраво! дели Страхин-бане Од малене Бањске крај Косова На те речи наш ритер, између осталог, одговара:

Шта помињеш некаквога бана? Ово није Страхинићу бане, Но ја јесам цареви делија Ако кажем цару, ја везиру, Коју си ми ријеч бесједио, Хоћеш, стари, јада допанути, Ако се и претпостави да уз највише херојство може ићи прерушавање у онога који нам је заклети непријатељ, сигурно коси се с херојством кад тај прерушени јунак тврди да је страшна увреда и клевета рећи му да је он он, а не онај кога глуми. Страхинић се плаши да га Дервиш не прокаже. Страх од издаје беше у том часу сколио роба, који је певао Страхинића Бана, али тај исти роб-песник пева како је Турчин, Дервиш отворена природа И израшћује Дервиш у џиновског захвалника и витешког пријатеља, као што је старац Фочо, у песми генијалног рајетина Филипа Вишњића, праведник над праведницима. Дервиш говори Бановићу: Чујеш ли ме, дели Страхин-бане! Тврђа ми је вјера од камена И, — што се, исто тако, само ропством може објаснити — лојалност Дервишева иде до његове неисправности и према самој турској војсци. — Наш песник додаје ове Дервишове речи: : | * ј Да ћеш сада ђога наљутити, Да ћеш сада сабљу повадити, Да ћеш сатрт пола цару војске, Невјере ти учинити нећу, Ни Турцима проказати тебе. Страхинић одлази да тражи Влах-Алију. Влах-Алија 'је целу ноћ љубио Страхинову љубу и, уморан од сладострасти, он је заспао на уранку и на крилу жене. Колико је њему мила била Та робиња љуба Страхинова Пануо јој главом на криоца. Веран ономе који је ироповедао чулни рај и умро на крилу младе бајнице, Влах-Алија се одмара на крилу Страхинићеве љубе, а понижени муж наилази. Анђелија, заљубљена у онога који је ноћас миловао, буди Влах-Алију и предочава му сву опасност. У песми је дат двобој Бановића и Влах-Алије с уметничком силином, али је народни песник кћер Југову и жену нашега витеза изнео као гнусну прељубницу. Народни песник је до краја понизио жену, онако као што то често чини Шекспир. И више од Шекспира. Ана из Ричарда III полази за убицу свога мужа; Анђелија је гора: она жели да Турчин убије њенога мужа.