Opštinske novine

Стр. 740

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

И помаже Турчину. Назива народни песник жену Страхинићеву кујом. Дели се мегдан због те кује. Око женке боре се, као на једној Штуковој слици, два снажна мужјака. Носе се летњи дан до подне и до пене два јунака, две але. И тада, кад је изгледало да ће мегдан остати нерешен, Страхинић се обраћа својој љуби: моли је да узме „комат сабље" и да удари било њега, Страхинића, било његовог ривала. Љубо моја, тебе Бог убио! Које јаде гледаш на планини? Но ти подби један комат сабље, Удри, љубо, мене, ја Турчина: Мисли, љубо, кога теби драго. Ову сасвим неприродну,*) молбу мужа услишила је жена. Она нађе један комат сабље, Зави комат у везени јаглук, Да јој билу руку не обрани, Па облеће и отуд и отуд, Чува главу Турчин Влах-Алије, А оишну господара свога, Господара Страхинића бана. Шта у томе тренутку ради Страхинић? Психолошки би разумљиво било, да под навалом љубоморне мржње, безумља те мржње, убије жену. Уместо тога, Страхинић наређује псу, да се он носи са кучком. Она ,,жута хрта за уши сподбила". Коље се кћер Југова и љуба Страхинићева са псом низ планину, а ВлахАлија гледа за њом. А Турчину очи испадоше, Колико му нешто жао бјеше Те он гледа шта се чини шњоме. У песми Банновић Страхиња и наш ритер и Влах-Алија испали су, ипак, сваки насвојначин, бедни и немужествени према жени око које се боре на живот и на смрт. Ипак је Влах-Алија био вернији својој страсти. Тужно је гледао за њом, а то је, сигурно, помогло Страхинићу да га зубима закоље „како вуче јагње". Кад је уклонио с овога света супарника Страхинић Бан ослобађа љубу од хрта, али она ни тада неће њему. Запе љуба бјежат' низ планину, Она шћаше бјежат' у Турака. Не даде јој Страхинићу бане, За десну је руку ухитио,

*) Народни песник је хтео да покаже како јунаштво Страхинино не тражи помоћ од жене. Међутим, еигурно је Страхинић, позивајући жену да се у двобој умеша, и желео и * веровао да ће она бити на његовој страни. И сасвим је неприродно тврђење, да је њему, кога је попала пена од убилачке мржње на ВлахАлију, свеједно: ко ће од њих двојице остати у животу.

Приведе је к пуљату ђогату, Па се ђогу фата на рамена, Тури љубу за се на ђогина, Па побјеже бане у пријеко, У пријеко, али попријеко, Те долази у равна Крушевца, У Крушевац, у тазбину своју. Ту се одиграва главна драма. И Југ-Богдан и његови синови срдачно се здраве са зетом. Руке шире, у лице се љубе Пошто се то свршило, Југ-Богдан примети да је зет обрањен и „просу сузе низ господско лице". У генијалној народној песми Смрт Мајке Југовића, мученичка жена Југова, мати девет палих Југовића, не плаче, не пушта ни једну сузу; у песми Бановић Страхиња Југ плаче над безопасном раном свога зета. Страхињић каже тасту и шурацима, ко га је по глави позледио. Југ плану, и онај исти човек, који је с цинизмом говорио о својој кћери, заповеда синовима да на комаде кују искидају. Бановићеви шураци кидисаше на своју сестру, али Страхинић узима у заштиту ону која га је и осрамотила и ранила. Кад сте, браћо, ви таки јунаци, Камо ножи, камо ваше сабље, Те не бисте са мном на Косову, Да чините с Турцима јунаштво, Десите се мени у невољи? Кукавичлук Југовића је, ако бисмо тако могли рећи, учинио да Страхинић пређе преко све срамоте што му је жена задала. Он је осетио да му је жена. И осетио је потребу да је, нејаку, узме у заштиту од кукавица. Из мржње на тазбину родила се поновна љубав према жени. Без вас бих је могао стопити, Ал' ћу стопит сву тазбину моју. I - I Је ли та психологија. тачна? Изгледа да је овде народни песник хтео да слабост према жени увије у херојство. Маколико била рђава тазбина, Страхинић Бан није могао заборавити да је његову љубу миловала рука Влах-Алије ни да је његова љуба претпоставила Турчина њему, ч,ак до ударца сабљом. И кад је Страхинић Бан, ипак, љуби опростио — „поклонио" — он је то учинио, не зато што му је тазбина одвратна, него зато што не може без те женке. Он није био у том часу херој. Недавно се професор г. др. Геземан, у предавању одржаном у Београду, задржао на свима вариантама песме о Страхинићу Бану. Одлични научник је развијао тезу да се Страхина из песме коју је Вук забележио, тиме што опрашта жени, пречистио од дивљачких нагона. Г. Геземан је, ипак,