Opštinske novine

Београдске општинске новине

цркву, свакад на својим интовима и свечано одевени. Никад нису у цркву улазили у групама, већ један по један, како би на себе обратили што већу пажњу. Стајали су одмах ниже Кнежевог стола. Саветници су носили велике црвене ћуркове богато везене, црвене јеменије, а на глави фес са сребрним књажевским грбом. Неки од тих велико-достојника носио је тадашње официрско одело. Чизме им беху од црвене коже, веома широке и здепасте, потковане гвозденим ексерима-клинцима; чакшире им беху обично од угасито плаве чохе, а тур им се до земље вукао. То беху праве Потурлије. Сваки је од њих носио штап лепо украшен, а неки место штапа бројанице, које је држао за време божије службе. Тада у Београду није било фијакера, већ неколико интова које су имали Књаз и неколико совјетника. Пошту од Београда до Цариграда спроводили су у оно доба татари, који су у ствари били курири. Све здрави и одважни људи, одлични јахачи, који су уживали у грађанству велико поштовање. У друштву су били цењени. Чувени од тих татара били су: Татар Инђа, татар Богдан, татар Петко, татар Риста. Татар Риста, који је био Кнез Милошев татар, збачен је, по причању, са тога положаја зато што је носио пошту као курир у Цариград енглеском конзулу. Где је сада нови Универзитет био је дворац Јеврема Обреновића, а где је био уметнички музеј Кнеза Павла, био је дворац Кнеза Милоша, у којем је поднео оставку 1839 године. Доцније узета је та зграда за Лицеј. У кући сада Спасићевој, у Јакшићевој улици прекопута Академије наука, у дворишту, становао је Кнез Александар Карађорђевић, који је до 1842 5ио ађутант Књаза Михајла. Одатле буде позван да прими власт земље пошто су Обреновиће протерали из земље. О преврату Кнез Александар није знао и с муком реши се да прими власт земље у своје руке. Од 1867 почео је Београд нагло да се диже и да губи онај оријенталски тип вароши. Многе су се боље и лепше зграде подизале, међу њима Позориште. Капије се разрушише, џамије такође, турска гробља потпуно несташе; једино остаде још неко време чаршија са дућанима у данашњој улици Краља Петра. После предаје градова наредио је Књаз Михајло тадашњем управнику вароши Белимарковићу, да калемегданску пољану претвори у парк. Тако је од 1870 године био Калемегдан пошумљен и могло се по истом шетати. Г. Авакумовић прича даље о свом детињству, школовању и доживљајима у Београду: „Српска и турска деца носила су се једнако и играли смо заједно; тако научих турски. На калемегданској пољани играли смо „робове'', заједно са аскерима који се нашој игри придружише. Кнез Михаилова улица, где се данас београдска омладина највише шета, била је пуста, по средини јаз обрастао травом, волујска кола су са муком пролазила туда. Кад киша надође напуни се јендек кишницом и ми малишани, кад из школе пођемо кућама, задигнемо антерицу и загазимо до колена у воду. То нам беше као неко весело уживање у легње дане. Ми као ђаци одлазили смо редовно на службу божију у цркву и за певницом

смо певали. Са уживањем гледали смо нашу велику господу када су један за другим улазили у цркву. Посматрао сам једном дервише како у минарету извршују свој верски обичај, би.ју се и кад један падне изнесу га свег крвавог напоље, где га обливеног крвљу оставе да лежи. . У Лицеју сам довршио своје школовање у Србији; после сам продужио у Паризу и Хајделбергу. Наш тзцањи професор пок. Ђура Даничић желео је да свима нама, његовим ђацима, посрби кршетна имена која нам је кум дао на крштењу. Тако је мени дао име Богдан; Јанићију Кујунџићу — Милан; Херодоту Ђорђевићу — Владан; Константину Новаковићу — Стојан; Глигорију Миловановићу — Гргур; и т. д. Док су моји другови присвојили имена Даничићевог кумства, ја сам задржао своје име Јован, које ми је дао на крштењу кум. Када се десило убиство на Чукур чесми зат.екао сам се код једног свог друга у Палилули. Кући нисам смео нити могао отићи јер бих погинуо: Пушкарало се са свију страна. Тек сутрадан вратих се дома. Терђуман Сима Нешић, кога су Турци тога дана убили, био је интелигентан и леп човек. Њега су Београђани много ценили и жалили. На пратњу дошло је много света да му ода последњу пошту. Како тада није било у Београду мртвачких кола, понели су мртвог Симу носилима до Палилулског гробља код цркве Св. Марка. Чим прођоше Стамбол капију и стигоше до казанџијине куће, где беше један велики багрен, одјекну прво плотун, а затим стадоше топови грувати и једно ђуле паде близу пратње. Страх обузе све на пратњи. Симу спустише доле и разбегоше се. Многи одјурише чак у Топчидер, куда много Београђана избеже. Тек у мрак, кад престаде борба, продужише сахрану. Бомбардовање јако заилаши грађанство. Оно изгледаше страшније но што је у ствари било. У Књаз Михајловој улици нису смели пуцати из разлога што су у тој улици биле само отмене гурске куће. А даље да гађају нису хтели, јер нису у стању били њихови стари топови и рђав барут. Неколико ђулади разбило је неколико кућа ка Савамали. Даље од Теразија, ђулад нису могла дејствовати. Како је данашњи стари универзитет тада већ постојао, попе се горе неколико наших одличких стрелаца те гађаху тобџије у граду. Наши војници имали су пушке зване „Белгијанке"; куршум им је био врло велики, а и пушка била ]е тешка. Тако су наши војници убили неколико топџија турских, а свега једно топовско зрно ударило је у угао зграде добротвора капетан Мише. После свршеног бомбардовања, деца су купила по чаршиЈи ђулад, те се играли куглане. (Тадашњи војници имађаху на себи оружје које је тешко било седам кила. Кад се регрутовало, гледало се војницима у зубе, да ли су им сви зуби здрави, да би могли приликом брзе паљбе лако одгристи артију са фишека и сасути барут у цев.)" Добро би учинили и остали стари Београђани, ако их има и ако добро памте стари Београд, да кажу што о старом Београду, како не би у заборав пало- оно што је важно за саму варош и за потомке који овде живе и који ће живети. Никола Зега