Opštinske novine

10-

Неколико цртица из старог Београда (По причању поч. Јована Ђ. Авакумовића, министра претседника)

После ■ рата Београд је почео тако нагло да се изграђује у сасвим модерну варош потпуно европскога изгледа, да већ данас наилазимо на врло мало остатака некадашњег Београда и по свему судећи и ти последњи нестаће ускоро: још две три куће на Варош Капији, Дорћолу, Скадарлији, и више неће бити турских кућа у Београду (сем две три које ће се сачувати као Музеј); зато је сваки детаљ тога Београда, који је био и прошао, од интересовања. Јасно је да будући историографи Београда свој материјал неће моћи црпети из слика, планова, гравира и сличноГ ј већ пре свега и скоро искључиво из описа странаца који град пропутоваше а нарочито из причања старих Београђана. И ови детаљи које саопштавам нису ништа друго до успомене једног старог Београђанина, почившег Министра Претседника Јована Ђ. Авакумовића, саопштене у усменом разговору. Ови фрагменти дају изглед и обичаје Београда око средине прошлог века. Од Калемегдана до кафане „Руски цар" било је свега две српске куће: једна Авакумовића, а друга Стаменковића. Ова последња била је на месту где је данас зграда Српско-француске банке, док је стара Авакумовићева кућа после рата порушена и сазидана нова, коЈа је завештана Академији наука. Ту где је данас кућа покојног Николе Спасића, на углу Књаз Михајлове и Караџићеве, били су конаци и баште Делијске. Где је данас евангелијска црква и школа била је турска џамија и турско гробље. На средини Књаз Михајлове улице, а на раскрсници Караџићеве, стајала је велика чесма која је имала шест лула из којих је вода избијала; та је чесма била позната под именом Делијска чесма. Инж. Јоксимовић, отац покојног Миливоја Јоксимовића, Министра грађевина, израдио је после предаје градова регулациони план Београда. По томе плану требало је Књаз Михајлова улица да се продужи до Савиначке цркве, и да се прошири до тридесет метара. Овај план тадашњи Београђани нису усвојили, не дадоше да им се кућерци секу. Овај план, ако није пропао за време рата, треба да се налази у државној архиви. Главна чаршија била је у данашњој улици Краља Петра: простирала се од радње Терзибашића до Душанове улице. У тој чаршији продавао се махом цариградски еспап. Ко је хтео нешто боље да купи, морао је ,ту да пазари. Највећу радњу имао је неки Ламбра, Цинцарин. Поред њега биле су радње Дука Пешике, Хаџи Дина Роша, бакалина Капра Николајевића и Ђорђа Авакумовића, који је имао радњу код „Кошнице" на углу Књаз Михајлове и Краља Петра улице. Сваки занат имао је својј улицу. Тако су пушкари били у Фишеклији (данас

улица Краља Александра), абаџије у Абаџијској чаршији (данас Краљице Наталије улица). Од терзија беху чувени: Таса Терзибашић, устабаша, и Живко Ђорђевић, устабаша. Терзијски занат у оно доба био је на гласу. Српских и цинцарских дућана било је и око Саборне цркве. Први хотели били су: Пеливанов хан, на месту где је сада Српско-француска банка, и на Сави Параносов хан, где је сада велика зграда Београдске задруге са хотелом „Бристол". На Теразијама била Је једна велика чесма у коју је долазила вода кроз цеви и одале се делила на чесме у низини вароши. Отуд прозваше то место Теразије. Вода се доводила са Пашина Брда и из Топчидера. Цеви су ишле кроз нарочите виадукте, од којих и данас има трагова. За пиће се трошила чесменска вода, а за прање рубља доносиле су сакаџије воду са Дунава и Саве. У Београду је онда било доста чесама: Сем Теразијске и већ поменуте Делијске чесме, била је у данашњој Добрачиној улици Чукур-чесма, где је данас Јованова пијаца била је Сака-чесма, код Државне штампарије Тоскина чесма и близу Калемегдана на углу, где је била Богословија, била је такође једна чесма, која је чудним случајем напуштена; кад Ј 'е једне зиме један коњаник пролазио поред ове чесме коњ се оклизне и падне тако несретно, да је погинуо јахач и коњ. На Теразијама, где се највише воде могло добити, биле су касапнице, по неки грнчар, ножар и кожар. Где је данас Коларац било је читаво језеро које су звали „Жабокречена". Где је данас хотел „Македонија" била је турска џамија и турско гробље. Остали део тог великог простора била је касније велика пијаца. Где је евангелска школа и црква, била је такође џамија, а осим ових џамија било је још неколико које су доцније порушене регулацијом. Где је данас зграда Етнографског музеја, и даље идући ка Топчидеру, беху празни плацеви које је Стојан Симић парцелисао и распродавао; тако је у тој улици купио плац: Стевча Михајловић, Анта Богићевић, Коста Алковић, Јово Белимарковић и др. Улица Господска, сада Бранкова, била је најотменија у којој становаху већином господа. У кући преко пута Државне штампарије становао је Јован Стерија Поповић, тадашњи начелник Министарства просвете. Ова кућа још постоји. Тада се хтело да та улица која води у Топчидер буде једна од најлепших. У оно доба ишли су недељом и празником редовно у цркву, не само ђаци малишани који су за певницом певали, већ и сви чиновници, трговци и други грађани. Сматрало би се за велики грех да се не оде у цркву на службу божију. Државни саветници су недељом и празником редовно долазили у