Opštinske novine

Урбанистичко законодавсгво у Француској

Ако се објективно посматра урбанистичко законодавство у свету, не може се много оштро нападати наше — у урбанистичком погледу — незадовољавајуће стање градова. Оно се пре може жалити. Погрешно је из основа мишљење да су рђава предграђа и слабе регулације по њима само наш специјалитет. Послератно доба у градовима обележено је наглим приливом становништва, а општине и законодавство су били у немогућности да тај прилив грађевински регулишу, па се као резултат појавио неред и слабе хигијенске прилике по предграђима. Професор Прост згодно каже да људи немају инстикт као пчеле да се групишу у! саће које преставља фину геометријску слику и ред, већ су људи, кад је у питању колективна грађевинска делатност, наклоњени нереду. Предграђа изван градова најбоље показују чудан смисао људи за грађевинским нередом. Како неред повлачи за собом рђаве хигијенске прилике, власти предузимају мере да у интересу здравља становника то спрече. Значи, разне Јатаган Мале, прљава предграђа, нездрави квартови нису само наше недаће, већ их има готово свуда по већим градовима, који су се — наравнз, неки пре, неки после — постарали да зло што пре уклоне и ствари доведу на своје место. Сви који се бавимо грађевинским питањима по Београду, осећамо да она нису још решена и да тек долази време кад се имају правилно решити. Ову чињеницу потврдиће сваки објективан човек. Ми стојимо пред решавањем тих питања код нас и потребно је стога упознати се са решавањем сличних питања у иностранству. Не зато да би се она плагирала — то је готово немогуће, јер свака земља има друге социјолно-грађевинске потребе а сваки град своје засебне проблеме. Ни зато да би смо као Петар Велики отво-* рили својој земљи прозорче према Западу. Већ зато да би смо, као у трговини, отвореним очима гледали на конкуренцијине ус'пехе и да би смо се могли упознати са разним могућностима до танчина. Решавање једног урбанистичког проблема захтева богату ризницу знања, а у стручним стварима здрава памет није најмеродавнија за правилно оцењивањз и решење једног проблема. Има много ствари које улазе у здраву памет тек кад се науче. Једна велика престоница у свету, Париз, последње две деценије нагло јз била оболела

у грађевинском погледу. Доба апсолутизма и барона Османа, који је уређивао Париз ан гро, било је одавно прошло. Наступило је доба где социјална питања неопозиво захтевају исправна решења и где, удружена са новим схватањима о хигијени, постављају урбанистичка питања која могу решити само озбиљни стручњаци. Администрација, која просечно ради са медиокритетима, била је покушала да дође до неких компромитних решења, али уместо решења ствари су се све више запетљавале. Урбанисти су и тамо, као и овде код нас, указивали на потребу доношења једне озбиљне Уредбе о регулационом плану, објашњавали потребу прераде регулационог плана и доказивали прешност доношења нових грађевинских закона. Све то није помогло док се није дошло у ћорсокак, док се смртност по предграђима није повећала до застрашујућих цифара, док нису поштари почели лугати, не могући по предграђима наћи разбацане куће, да уруче писмо, док читава нова предграђа нису остала без воде, док се у парцелацијама није дошло до смешног и технички сасвим глупог и док Париз није почео да се компромитује у очима туриста као добро уређена варош. Французи су увидели да тако даље не може ићи. Иј благодарећи неколицини људи који су се пуних 15 година борили за урбанистичке идеје, успели су да извојују неколико закона који ствари доводе на своје право место. Али не без тешкоћа. Урбанизам претставља доктрину која заступа надмоћност општег над посебним и појмљиво да довади до побуне многих интереса. Против њега се буне многи инжењери који мисле да се урбанизам састоји у проширењу улица) и експропријацијама и да се све да решити по здравом разуму. Он има против себе правнике који радо заштићују. приватну својину, па сопственике имања који у урбанизму виде ограничење права сопствености, па трговце и посреднике имања којима никако у рачун не иду строжији прописи око парцелисања, затим овлашћене архитекте који би из трговачких ! разлога желели да зидају што више грађевина на што мањим градилиштима и најзад градска већа, које своје дискусије о урбанизму; своде на разговоре о буџетској страни пројекта не обазирући се на чисто урбанистичка питања, ко;а дубоко задиру у најбитније интересе града. Ако овоме додате прекоре као: не^огуће је данас бити пророк и предвиђати и правити планове за