Opštinske novine

226

С провођење законодавних мера на сузбиј ању туберкулозе

мању смртност од туберкулозз има]у законе о сузбијању туберкулозе са обазезном пријавом и изолацијом. Наравно да су уз тз законе била обезбеђена и материјална сретства која су прикупљана највећим делом приватном иннцијативсм. У многим државама сем тога у социј,алном осигурању узедено ј,е и нарочито допунско осигурање против туберкулозе, које болесницима допушта дуже уживање потпора и права на лечење. Овакви закони о сузбијању туберкулозе постоје већ у 20 европских држава, од којих неки предвиђају не само обавезну пријаву сваког заразног случаја туберкулозе, него и обавезно лечење и обавезну изолацију свих асоцијалних болесника, који и поред могућности да се лече, избегавају лечење и шире заразу око себе. Није тешко предвидети шта би један добар закон о сузбијању туберкулозе требало да садржи. То би, пре свега, имао бити организаторски закон, закон који би регулисао, координирао и одредио жз би све био обавезан да учествује у борби против туберкулозе. Поред обавезне и факултативне пријаве заразних туберкулозних обољења, као и начина лечења и издвајања закон би требало да предвиди и установе које би биле обавезне да учествују у тој борби у ужем медицинском и ширем социјално-терапеутском погледу. Али оно што је најважније то је да исти закон, истовремено обезбеди и аутоматско, стално прикунљање материјалних сретстава за извођење свих оних мера које буде предвидео. Овим питањем се мало детаљније позабавио и II југословенски конгрес против туберкулозе који је одржан у Сарајеву. Овај конгрес који су заједнички организовали Југословенско Фтизиолошко друштво и Југословенска лига против туберКулозе, окупио је наше најпознатије лекаре стручњаке и професоре за туберкулозу као и истакнуте социјалне раднике. Поред једне чисто стручне, научне теме о раној дијагностици туберкулозних оболења, на дневном реду је била и једна шира социјална тема: како да се у Југославији органигује борба иротив туберкулозе. Писац овог чланка, као главни референт по овој теми, инсистирао је у своме закључку на значају и улози закона на сузбијању туберкулозе. По овом питању је конгрес био једнодушан јер су се и остали истакнути предавачи у својим рефератима сложили у погледу потребе доношења закона са излагањима главнога референта. Резолуцију коју смо потом прочитали конгрес је једногласно примио и усвојио. Одлучено је да се за идући конгрес у мају 1937 припреми нацрт тога закона. И досадашње законске одредбе, ма да непотпуне, могле су имати много виднијег утицаја на опадање смртности од туберкулозе код нас да су истовремено била предвиђена и материјална сретства за њихово извођење.

Поред тога на прошлом антитуберкулозном конгресу ја сам указао на читав низ мера против туберкулозе које би се могле спровести и без икаквих нових материјалних жртава. Го би била само припремна база за други главни део антитуберкулозног рада у коме би било обухваћено, пре свега, санирање стања садашњих антитуберкулозних установа, преоријентација у њиховом раду у духу колективних напора, а потом повећање њиховог броја до неопходног минимума, што се може постићи само сретствима чије прикупљање треба законским путем обезбедити. Затим, истоврзмено са овим мерама, прећи на извођење најширих социјално-терапеутских мера које потпадају једино под државно социјално-политичко старање. Све дотле док се тежиште целокупног националног антитуберкулозног покрета не прзносе на државно-политички и социјални терен, као проблем првокласне важности, све дотле док сузбијање туберкулозе не добије обележје државно-националног покрета, сведзк се законским путем не обезбеди ма и минимално, али обавезно учешће свих и свакога у борби против овог заједничког зла, не можемо рачунати на неки нарочити успех у борби против туберкулозе. Д-р Боривоје Мих. Ђорђезић

А. Г. Балаж: Носачи (Са II графичке изложбе у Београду 1937)