Opštinske novine

7

Београдске општинске новине

225

зију, јер је туберкулоза болест младих људи, између 20 и 30 године, и из страха да не изгубе службу своју болест дуго крију, лече се повремено, махом само преко распуста. Санатојријумски трошкови мада су 50°/о нижи за државне чиновнике још су ипак толико високи и неприступачни многим чиновничким платама. Општински чиновници не уживају ни тај попуст у санаторијумском и болничком лечењу. Поред наведених професија има још једна врста продаваца намирница у Беогаду који су до сада ван лекарске контроле: то су продавци са села који разносе млеко по кућама. Сви они имају здравствене кшижице да млеко потиче од нетуберкулозних крава, али немају доказа да они лично или њихови укуНалш или послуга не болују од туберкулозе. Постоји један предлог Правилника Градског поглаварства израђен још пре неколико година о обавезном прегледу млекаџија у погледу туберкулозе па су штампане и књижице за личне податке, али то је све остало као један умесан предлог. За извођење тог Правилника био би потребан сталан преглед готово свих становника из околине Београда, јер готово сви шаљу млеко у Београд. Такав обавезан и чест преглед морао би бити бесплатан а за то би било потребно доста сретстава, која би могла да пруже само држава и општина, Могло би се приметити да зараза путем млека није тако честа и да се употребом прокуваног млека та опасност своди на најмању меру. То су моменти које је закон предвидео специјално против туберкулозе. Видели смо да су све те мере непотпуно изведене услед недостатка материјалних сретстава. Затим сиромашним болесницима или онима којима је забрањено даље вршење службе или обављање посла услед отворене туберкулозе није загарантована и могућност лечења поглавито онда када је то скопчано и са изолацијом. Затим закон је у циљу заштите здравих поменуо само неколико професија где постоји врло лака могућност преношења заразе. Но поред њих има још доста других где је преношење заразе исто тако веома лако могућно. Ако останемо само у делокругу опажања београдског градског диспансера, такав сталан надзор требало би да се врши и код саобраћајног особља Дирекције трамваја, Кланичког отсека и Отсека јавне хигијене. Колику опасност прзтставља кондуктер трамваја са отвореном туберкулозом ако и даље остане на раду није потребно да овде нарочито наглашавам. На мој предлог пре извесног времена извршен је У диспансеру контролни преглед извесног броја таквих службеника и резултат те анкете је такав да би заиста и ова врста службеника требало да подлеже сталној санитетској контроли. Наравно да су сви оболели кондуктери одмах напустили посао и били упућени на лечење. Затим кућна послуга и вешерке. Највећи број туберкулозних болесница прегледаних у диспансеру навели су као своје занимање бединовање или прање веша. Неке од њих су примале и самце на становање и ако болују од отворене туберкулозе, а понеке су чувале и туђу децу преко дана. А поред свега тога врло ретко имали смо прилике да за кућну послугу дајемо мишљење о стању плућа пре пријема у службу. Међутим, ако погледамо статистику отворене туберкулозе по професијама наћи ћемо да је она најчешћа код оваквих или сличних професија, као и код сезонских радника, незапослених помоћника који станују ззједнички у малим собицама. Улога ангитуберкулозних диспансера је у таквим случајевима врло деликатна. По дужности диспансер треба што више да омогући изолацију оваквих болесника, али услед недостатка слободних места и материјалних сретстава ово је у већини случајева немогуће. Издвајање није обавезно. Услед овога и многе друге мере против туберкулозе било законодавне било општег хигијенског значаја, као и многи други напори разних установа и удружења која индиректно сарађују на сузбијању туберкулозе не дају увек онај успех који би одговарао учињеним напорима. У антитуберкулозној акцији спрега свих сила мора бити тесно повезана око заједничког општег зла: туберкулозе. Ако у томе ланцу само једна беочуга недоетаје или попусти тиме је већ створена једна слободна бреша кроз коју се туберкулозна зараза несметано шири. Из свега овога што сам изнео у погледу спровођења законодавних мера против туберкулозе падају у очи две ствари: потреба за једним јединственим законом о сузбијаљу туберкулозе који би регулисао изолацију и лечење болесних и осигурао заштиту здравих лица. И потреба да се за извођење одредаба оваквог закона обезбеде и материјална сретства. Видели смо^ да има доста професија које још не подлежу ригурозној контроли и ако интереси скупне заштите захтевају такзу контролу. Као код продаваца животних намирница требало би завести обавезан преглед и код других професија као што су саобраћајно особље, особље Дирекције трамваја на служби по трамзајима, лекари, бабице, болничари, санитетски контролори, продавци млека који продају врше по кућама. Није довољан само преглед пре ступања у службу него те прегледе треба обављати повремено, у сталним размац!има. Али ни ти прегледи неће имати јоног значаја који им се приписује ако онима који су тим прегледом елиминисани из службе, а остали без сретстава, не буду обезбеђени могућност и материјална сретства за лечење. Такво лечење требало би шта више да буде обавезно као и изолација за све случајеве отворене туберкулозе. Државе као Данска које имају нај-