Opštinske novine

9

Други дан, нови живот, други људи

241

— Драгослав, Светозар, Велимир и ја — сакупљајући сунчане зраке кроз лупу, нагорелим потезима утиснули смо свој.а пуна имена, кад нас је велики светски рат позвао на дужност. Драгослав и Светозар нису се више вратили до1УГа: погинули су за отаџбину. Велимир је дошао мртав болестан,, да у очинској кући умре. Кад млади Николићи поред ове клупе прођу, прекрсте се, као пред светињом. Они би сматрали за обесвећење да на ; ову клупу седну. Само бака, три пут годишње, иде. тамо на ходочашће;пали пред иконом три кандила, седа на крај клупе, и проводи тако читав сат у молитви и сећању... ( цивље ружеј опточавају воћњак са свих страна. На десном крају ц^еговом налази се полукружни цветни отвор, налик на врата, — то је улаз у праву башту. У њој је свеже и сеновитјо и у дајтоплијиМ: подневним часовима. Многобројнд стара дрвета, прави импозантни џинови, образују високи и зелени лиснати свод. Плаво небо остаје невидљиво. Само зраци сунца прозирно осветљавају засићено зелени Кров од лишћа, обавијају златним оковима прастара стабла, и распростиру по земљи сунчане тканине; безбројне бубе и велики мрави запослено миле и укрштавају се; руже,, кринови, георгине, каранфили, нарциси и кризантеме цветају слободно у Масама. Неколико леја засађених лала'ма, (шебојем, лепом катом, босиљком, тако драгим старим београђанкама, и другим племенитимј цвећем, украшавају крајеве путева. У једноме углу баште успевају витке јеле; њих својим |разгранатим крунама јако надвишавају ста,ре брезе и храстови. О гране бреза оКачени су |црни свежњеви који допиру до човекове висине: то су гнезда птица које насељавају хоризонт баште. Густа ограда загасито плавога јоргована опасује ово чудесно царство. На неким местима, где су дрвета разређенија, намештене су камене Клупе. Ка једној од њих пошли с!мо Дуда и ја. Мирисало је на љубичице и дивље каранфиле; у гранама птице су певале и цвркутале. Бели лептири заплитали су се у Дудину тамну косу. Рукама смо морали да отклањамо гране, да бисМо лаКше пролазили. Тада наиђосмо на једно изненађење. На једној клупи лежала је, главом: наслоњена на своју школску торбу, Јелисавета, Моја братаница, кћи мога погинулога брата Светозара, — и пушила је. — Шта радиш ти овде, за Бога? упита је Мала брзо, да би јој обратила пажњу на моје присуство. Али било је већ сувише касно. Цигарету није (могла више сакрити. Но Јелисавета није ни мало изгледала збуњена. Била је довољно паметна да увиди како нема шта више да крије. Скочила је са клупе, и рекла својим дубоким, звонким гласом: - Па зар си ти, чико, проходао само зато да ме ухватиш „ин флагранти"? Она баци Цигарету.

— Ти пушиш? упитао сам је строго. — Па Ко данас не пуши... Није ми први пут... Са друшвима и другарицама, просто мораш... — Овде не видим ни другове ни другарице, а ти си, ипак, пушила. Не мислиш на то колико би ожалостила твога деду, који у теби гледа једину радост, кад би њему, место мени, приредила ово изненађење. Мамин брат узео је себи Јелисавету, која је још у детињству остала сироче: стара се за њу као за рођену кћер. — Али што си пушила није све, продужио сам^ ја. Како то да се ти у ово доба налазиш овде, Кад имаш часове... Та сама си синоћ рекла да ти данас претстоји писмени из латинског. Ти канда и сувише олако схваташ да си пред Матуром? Јелисавета ое мало снужди: — Нисам се осећала довољно спремна, а нисам хтела да покварим добру оцену. Зато сам решила да изостанем... Не брини се, чико, ја ћу већ добро положити матуру. Извини, али она за мене ни из далека није толико Бажна као за деду и за тебе. — Али, Јелисавета! Колико знам, ти хоћеш да студираш хемију. — Нећу ја, него деда. Тако стоји ствар. А ја, ја хоћу нешто сасвим друго. — Шта друго? Ти ме заиста изненађујеш! Но, ма шта да почнеш, треба ти матура. — Ја ћу матурирати, чак сјајно... Ради вас... Али за то што намеравам матура није потребна. — Савлађујући своју абуњеност, она признаде: — Хтела бих да се удам;... Већ одавно желела сам да говорим с тобом, драги чико. Ходи, седи крај мене... Дудо... — Ја се губим... Али ти ћеш испратити чиКу натраг до воћњака, макако ваш разговор испао? — Не брини! ПотоМ смо сели једно поред другога, обоје пуни потајнога узбуђења и бојазни. Јелисавета је страховала како ће ми то све рећи, а ја сам стрепио шта ће ми она рећи. Најмање сам наслућивао код Јелисавете жељу за удајом. За мене, она је још била дете, нешто :старије и озбиљније него Дуда, али ип^к дете, У себи сам се надао да ћу још дуго, врло дуго, моћи да задржим 1 у нашој средини њу и Дуду, — за моју сестру Ана- 1 стасију, за ујака и за мене, глупога, кратковидога егоисту. Морам признати да Дуда и Јелисавета стоје врло близу нашим срцима, срцима нас, сентиментално-романтичнога триа, како цајмлађи Николићи називају ујака, сестру Анастасију и мене. Кад би Боба хтела да се уда,, де бих имао ништа против. Она има двадесет .и две године, хладна је, прорачуната, и ради само оно што је по њу корисно. Њено срце није створено за топлу наклоност и приврженост. Али осетно ме боли и тешко ме