Opštinske novine

242

Београдске општинске новине

пОгађа што ћу Јелисавету изгубити, што ћу је тако скоро другоме дати. Та [зна ли она уопште шта хоће и шта значи удати се? :Она седи ту поред мене, мучи се да нађе речи, стрепи, — а унутрашња срећа ипак зрачи са (њенога чистог девојачког чела. И |тада се исповеда: " — Упознали смо се на нашој школској забави о Светомз Сави. Била сам весела, и много сам играла са друговима. Он је стајао, и као< да је посматрао наше ђачко весеље. Брзо сам приметила да ме стално прати очима, и у једноме тренутку разумела сам да пита ко сам. Тек кад је засвирао последњи танго, нашао јје друга да га мени претстави... Јер он није јђак, чико, већ зрео човек; чиновник је министарства просвете. Зове се Стеван Осаковић, Далматинац је, из јгдне добре породице. ДаКле, — познајеш ли га? — Не... Колико има година? одвратим ја. — Двадесетседам... ,Зато ми се и допао. Врло паметно говори; није ми ласкао да сам лепа, нити је брбљао којешта, као остали. — Кад твоји другови дођу у његове године, неће ни они више говорити којешта. — Вероватно... али он је умео одмах да ме заинтересује. Допало ми се његово отмено и сигурно: понашање, а и његов изглед... Велики је, има Маркантне црте; импонира ми. Није се шалио, него још то вече говорио је са мном као са зрелом,, искусном дамом 1 : о министарству, |о политици, о нашим приликама, о начину \живота )младих људи... Била сам више поласкана што Ме је сматрао за зрелу и себи равну, него да ми је рекао најласкавије речи... После сам га срела на корзу; почели смо заједно !д!а шетамо, да измењујемо мисли, да читам!о исте књиге, и да о њиховој садржини много и дуго расправљамо... Али пре свега тога постајала је1 !кзмеђу нас нека спонтана симпатија,, која нас је све више приближавала. Чини !м:и се да смо се волели пре него што смо почел!| да упознајемо наша узајамна мишљења и нашу нарав... Најзад ми је говорио о браку... и тада сам разумела да он озбиљно на №ене мисли. Једнога дана — после једног врло озбиљног разговора — док смо силазили преко Топчидерскога Брда, — питао ме је осећам ли довољно наклоности да бих могла поћи за њега. — Тако није смео да учини. Ти си још девојчица, несвршени ђак, — грмео сам ја. — Чекај, чико. Он ми је исто тако рзкао да морам прво свршити матуру. Тражио је упорно дозволу да може долазити у нашу кућу. Хтео би да упозна моју родбину. Али мене је било страх, највише од деде, па нисам пристала... Састајали смо се све чешће ван куће, док се наше душе нису сасвим сродиле. Сад видим и .сама да се томе скривању мора учинити крај... За петнаест дана је Костин рођен-дан. Желела бих да га позовем на весеље, и да га, том приликом, претставим деди као Костиног

пријатеља. Уверена \сам да ће се допасти и теби и деди... Ти"ћеш ми помоћи да придобијем деду; припремићеш га полако, је ли, чико? Он, ;са својим крутим, преживелим начелима живи у једном немогућем свету., у коме ја не могу вечно представљати главну фигуру. Али тешКо ми је да му учиним на жао. — Рано си се сетила... А твој свет је тек красан; неки далматински пробисвет, зрео човек, наговара неискусну девојку да се са њим месецима скита београдским улицама. И та млада,, добро васпитана девојка, доживљује иза леђа својих рођака читав љубавни роман. То је, у најмању руку, срамота... А сад још тражиш ^моју помоћ, да би се тај туђинац увукао у нашу поштену кућу... И продорно је упитах: — Шта си са собом учинила, Јелисавета? Сматрао сам те за паметну девојку, обдарену богатом душом; држао сам те да се твој карактер лепо развија, и да ће те твоја самосвест сачувати од лутања ове модерне, необуздане младзжи. А ти си сву своју вољу употребила на то да себе упропастиш... Мислио сам да ћеш ти послужити као редак пример овој младој генерацији, са којом се борим. Била си ми најлепша нада, јер знам да у твоме бићу лежи језгро озбиљнога, ваљанога човека... Али од живота ништа не разумеш, а од брака још мање... Та ти си младо створење од тек деветнаест година, — а чим си ерела првога човека који ти је изишао у сусрет, верујеш да Је он твој суђеник, који твоју будућност мора да запечати. — У овоме последњем имаш право, чика Војо. Осаковић је запечатио моју судбину. Хоћу да пођем за њега. Можда је одлука провиђења 1пто сам га тако рано упознала. Свако младо створење мора једном да уђе у_ живот, — а случај одлучује да ли ће то бити неколико година раније или доцније... Осаковић није никакав пробисвет, него честит човек, који хоће да ме узме за жену. А ја нисам више тако неискусна као што ти мислиш, драги чико. Твоја Јелисавета је за неколико месеца постала (зрелија за читаве године. У последње време много сам размишљала, и, тако рећи, духовно сам: сазрела; много сам видела, и о многоме сам говорила. — Са Осаковићем,!.. Нзеговим очима гледала си свет, и по његовим схватањима, упао сам јој у реч. — Стевановим... да... Разуме се да је он утицао на мене; помагао ми је да постанем зрела.... Али не заборави да си ме ти васпитао,, |ош од малена, да сам увек ишла за тојбом, иако сам била врло индивидуална, кар што си тврдио о мени још ;од мога детињства. Ти си поставио основу мога карактера. И због тога не треба да се бојиш да бих ^кад могла учинити нешто рђаво, нешто и:гго пред тобом не бих могла оправдати... Стеван ће ти се допасти, као човек и као