Opštinske novine

ј- Његова Светост Патри/арх Варнава

519

моћ на пољу народног просвећивања. Истиче се стога писмо, које је упутио из Срем. Карловаца 8/21 децембра 1934 год. Југосл. Учитељ. удружењу, а које у изводу гласи: ...Аепо и тачно речено, да су учитељи неимари народне душе, Кроз дуге и б^фне векове прошлости, они су у души нашега народа очували светиње свете вере предаване у аманет с колена на колено и непоко/^ебљиво снажне и здраве националне свести, која је знатним делом и њиховим заслугама довела до потпунога триумфа нашега народа на почетку 20 века. У уједигаеној веливој отаџбини нашој, која је данас предмет најжешћих напада непријатеља еада је њихов задатак још замашнији, још судбоноснији. Будућност и судбина југословенског народа и Југословенске државе зависи битно и од сложних прегнућа, чији су задаци од недогледне важности, позив свети и узвишени. Неимари народне душе, који су знали и умели да је у прошлости припреме за велика дела садашњости, имају сада императивну дужност и задатак да једноставним и хармоничним одгојем нових покољења у духу снажне и чврсте вере и једне здраве и крепке националности, чувајући при томе светле традиције верске и националне свих наших крајева, однегују и створе нараштаје, који ће бити прожети једнодушном љубављу према Краљу и Отаџбини и готови увек да се, по сјајном васпитном узору славних предака и претходника, жртвују за извишене националне идеје мутне садашњости и неизвесне будућности Његова Светост Патријарх Варнава, за време ратова за Ослобођење и Уједињење био је војник, који је као и сви добри борци издржао све ратне тегобе и недаће. Сем тога, он је као јеромонах и епископ са службом под туђином често свој живот излагао смрти. Врховни Командант Југословенске Војске Витешки Краљ Александар I Ујединитељ стога, ценећи његове заслуге као ратника, одликовао га је указолЈ В. Н. 425 од 17-ХП-1924 год. орденом Карађорђеве звезде с мачевнма, IV* степена. Нзегова Светост Патријарх Варнава одржао је диван говор ,на дан 4/17 децембра 1935 год. у Официрском дому у Београду, на слави Удружења носилаца Карађорђеве звезде с мачевима, који гласи: „Драге и христољубиве наше војсковође. Дошао сам да вам лично честитам славу. Н>у сте данас примилц у знак оне љубави и пожртвовања кога сте ви и ваши другови, који су пали на бојишту, били увек свесни и зато Богу захвални (,1 и у миру и у ратно доба. Ви, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, окупили сте се данас да будете са оним великим духом, који вас је у ратовима руководио ,са духом великог Вожда српског народа — Карађорђа и његових славних потомака, са духом Вожда, који вас је водио у најтежим моментима, када је требало одлучити: бити или не бити. Наш народ је увек био херојски народ. Историја

не само нашег народа, наших ратова и наше војске, иего и историја других народа, јасно и отворено сведоче, да у јуначком срцу српскога народа никада није било ничега, што би га могло учинити кукавицом, издајником своје отаџбине и своје слободе и издајником свога Краља. У срцима нашега народа увек је био онај велики и моћни геније, који нам је инспирисао и душу и срце, који нам -је дао све могуће услове да будемо оно што јесмо и што смо били у рату и у миру. Али, као што у кући, у једној породици, било по рођењу, било из других каквих разлога, има храбрих и храбријих синова, тако исто М у рату појављују се најхрабрији од храбрих. Храброст појединих — као што је најбоље познато вама носиоцима тога дивног одличја Карађорђеве звезде са мачевима, учинила је чудо онда кад су се многи и многи поколебали и кад су осетили неки неочекивани страх. Онда је један храбар витез учинио много и многој и својим хероизмом занео је и друге да пођу тамо куда их зове света дужност. Ти издвојени људи, ти најхрабрији, као Богом надарени, били су код свију народа носиоци витешких ордена па су то и код нас носиоци Карађорђеве звезде. Баш ти храбри јунаци, који су то одличје стекли не по милости овог или оног, него по својој истинској храбрости, по оном свом епохалном и епопејном јунаштву, улили су храброст и моћ у многе слабе духове и у многа плашљива срца. И ви као носиоци највећег и најзаслужнијег одликовања Карађорђеве звезде са мачевима, ви — изгледа — као да сте били и заборављени и запостављени. И, док сте били у рату, свако вам се клањао, хвалио вас — престао рат, престаде и признање. Али то не треба да буде у једном херојском народу, а нарочито код нас данас, када су нам потребни људи храброга духа, да се свакад могу показати достојним синовима наше велике и моћне отаџбине Југославије и нашег уједињеног народа. Ја хоћу само да вам у овом случају подвучем како то херојство цене и други велики народи. Ту храброст признао је и наш народ, вама, који сте носиоци ове велике и лепе звезде Карађорђеве са мачевима.. То је било у Скопљу, кад сам био митрополит. Дошла једна специјална мисија из Француске, да прикупи земне остатке француских војника, који су пали на нашим бојиштима заједно са нашим храбрим војницима. И прикупили су их. Ја сам отишао на гробље и упитао их: зашто носите кости та^х јунака, кад је земља Божја свуда и она их свуда прима? — Да, тако је, али чиме ћемо ми да окуражимо наша покољења, чиме ће се наша држава к наша влада показати, да је била свесна оне моћи, коју су показали ови храбри војници? Какав пример ћемо дати нашим војницима и нашим потомцима, ако не покажемо да умемо високо ценити оне, који су све што је било најлепше и најсветије, положили за своју отаџбину, и за своју слободу? Ја сам се дубоко замислио и питао сам себе, да ли смо и ми на висини те велике француске нације, а нарочито на висини великог руског народа, који је, као што нам је добро познато, има освој Георгијевски Крст, који је многима давао велике бенефиције и повластице у жи[воту и у амиру — и не само њиховим носиоцима него и њиховим породицама.