Opštinske novine
17
/■ Његовд Светост Патри/арх Варнава
529
др. Раденко Станковић, министар Двора г. Милан Антић, маршал Двора г. Бошко ЧолакАнтић и први ађутант Њ. В. Краља дивизијски генерал г. Никола Христић. Митрополит Загребачки, Господин Доситеј, после опела одржао је говор са амвона у Саборној цркви, који гласи: „Господине изасланиче Његовог Величлнства љубљеног нашег Краља; Господине Краљевски намесниче, Високопреосвећена и преосвећена гОсподо, Браћо моја и пријатељи, сестре моје и децо моја духовна, Васцели наш народ са тугом је примио вест о болести нашег љубљеног Патријарха, Његове Светости Патријарха Варнаве (Слава му!) Васцели наш народ са стрепњом пратио је ток шегове болести и уздизао топле молитве Господу Богу да оздрави наш мили, наш добри, наш свети међу најсветијима, добри и честити Патријарх. Али васцели наш народ са тугом и жалошћу је примио вест да је он тамо горе, на
животом који води заиста правој срећи и напретку једног народа. Нећу да улазим даље у животопис овога великана, јер смо се искупили да се Богу помолимо, да се сетимо онога што је најважније у животу његовом, а то је да се сетимо његових великих дела, дела која не умиру, дела која су пошла на онај свет с душом шеговом, дела која отварају врата Божјег царства. Варнава беше још онда познат као велики родољуб! и патриота, кад се на југу није смело много ни говорити, а још мање србовати и о православљу нешто говорити и тражити право на слободу и равноправност са осталим вероисповестима тамошњим. Њега тада видимо као хероја, као јунака и истакнутог епископа велешко-дебарског. Он није био страшљивица. Он је био тај који је као јунак ишао увек напред, верујући у то, да ће доћи дан ослобођеша тога краја. Најзад је доживео с народом, доживео је да са ослобођеним крајевима нашег југа може рећи: слободно је српство! Слободно је свето православље! Слободан си ти, мој добри, мој честити народе! У ослобођеној земљи видимо га на престолу на-
Свештенство у поворци
Топчидерском Брду, предао дух свој Господу Богу. Васцели наш народ искупио се да му припали свећу, да се Богу моли за спасеше душе његове, душе толико честите и толико добре. Ти, Свемоћни, Ти, Свесилни, Ти најбоље знаш шта треба урадити. Твојом руком светом руководиш живот свију нас, па и живот нашег љубљеног, од нас узетог Патријарха Свјатејшег Варнаве. Рођен је на класичном југу нашем, у Санџаку, у породици честитој и ваљаној Росића, Ђорђе и Крсна беху његови родитељи. Он је још од детињства, као мален, већ знао шта је то насиље. Сазнао је шта је неправда, посматрајући шта се у Санџаку чинило тада, кад он дете беше. С једне стране Турци, с друге стране Аустријанци, били су оне силе и моћи које су код шега, још док је био дете, уливале жељу за слободом, жељу за животом по Божјој правди, жељу за
ших старих великана, видимо га као митрополита скопљанског, где носи знамеше наше лепе православне вере. Варнава је био господин, господин какав се може замислити на нашем класичном југу. Његов дом је био домаћински, био је широм отворен и сваки је налазио у њему гостопримство. Његова Светост Патријарх Варнава био је велики и неуморни проповедник родољубља и отачествољуба. Оц у томе погледу може бити свима нама пример. Ми знамо колико је ту његову врлину ценио наш велики Витешки Ујединитељ Блаженопочивши Краљ Александар (Слава му!). Знамо колику је радост Он осетио кад је на овом трону Патријарха наших могао рећи: „Ти си достојан син ове земље. Достојан си да ово место заузмеш!" Знајући га као таквог, позвао га је да крене из Скопља и да дође у Београд, у нашу славну престоницу.