Opštinske novine

Уметничка изложба

и4карске> и&л&ж&е.

II ИЗЛОЖБА МАРКА ЧЕЛЕБОНОВИЋА Непосредно после „Ладе", појавио се у Уметничком павиљону Марко Челебоновић са једном угледном и веома хармонично састављеном колекцијом својих слика. То је била прва колективна изложба тог одличног младог уметника чији су пбједини, у оквиру разних других изложби презентирани радови већ од почетка скренули били пажњу на себе и стекли своме творцу име и репутацију. Тако је ово његово прво пуно и самостално иступање у Београду дочекано са радозналошћу и симпатијом. Челебоновић спада у ред оних наших највиђенијих нових сликара који су се формирали у Паризу и који су постали, у изврсном смислу, већ и стварни грађани те — како ју је Ниче назвао — „велике заједничке духовне отаџбине свих правих уметника" чија им је атмосфера постала, уметнички као и човечански, очигледно, неопходна. Његова плагна прожета су париским духом и укусом. У иззесним нашим уметничким и критичарским круговима завладала је од неког времена мода бунити се противу тог духа и укуса, у име наше тобож угрожене оригиналности и националне или баш и „расне" (не живимо узалуд у доба победилачког „расизма"!) особености. Многим одличним нашим модерним сликарима пребацује се данас врло често да су они само подражаваоци, сателити и робови „париске школе" која их је, тобож, лишила њиховог индивидуалног карактера и спонтаног стваралачког елана. Подржаваоци те тезе превиђају ту само једну најкрупнију, да, пресудну чињеницу: да баш та „париска школа" више но икада ма која друга — и у томе баш је и њена главна заслуга и слава — упућује своје ученике на једно што слободније, што мање „школско" упражњавање уметности из дубине најприснијег личног доживљаја, осећања и надахнућа и да, ако ти ученици, при таквом поступку, можда и губе нешто од оног свог чувеног националног или расног обележја (— које је, примећујемо овде само сасвим узгредно, једна веома неодређена и проблематична ствар), то иде увек само у прилог пунијоЈ афирмацији и чистијој објективацији њиховог индивидуалног карактера и талента, а не једном њима тобож само наметнутом туђем уметничком идеалу. Јер тај идеал, наиме идеал модерне париске уметности (— уколико је ту, уопште, умесно гово\ рити о једном јединственом идеа.лу), не може се, одиста, сматрати као „туђ" и „наметнут" оним многобројним нефранцуским уметницима који, удружени са својим француским колегама, у ствари, активно и стваралачки учествују у изграђивању тог идеала. Многа од најсјајнијих имена новог париског сликарства нису никако француска. Одмах већ на почетку целе те школе, међу њеним првим бесмртним херојима, стоји дивна трагична фигура великог Ван Гога — који је био родом Холанђанин. А од г. 1900 на овамо имамо већ мноштво чувених и репрезентативних париских сликара из такорећи свих крајева Европе. Ту су: Шпањолац Пикасо, Италијанци Модиљани и Кирико, Пољак Кизлинг, Немци Ханри Кле и Макс Ернст, Рус Шагал, Бугарин Пасцин — а са њима и Југословени Узелац, Милуновић, Челебонсвић и други. Да ли то значи само да су сви ти даровити уметници са свих могућних крајева света постали, просто, неки ропски имитатори париске школе? а не, на против и много логичније: да је та школа добила данас већ универзалног значаја, да је Париз постао једно врховно уметничко средиште, у коме се сакупља, управо, које данас већ сачињава једна међународна уметничка елита и у коме долазе до најеклатантнијег изражаја и узорне реализације модерна уметничка стремљења и, управо, цео стварни уметнички прогрес цивилизованог света —? Историја нам показује јасно да су сви одиста велики, одиста стваралачки и плодоносни уметнички као и, уопште, културни покрети — на пр. грчка и хеленистичка цивилизација, хришћанство, византијски и романски стил, Готика, Ренесанс, Барок и Романтизам — имали увек један наднационалан, ширечовечански замах и значај, да, наиме, нису застајали бојажљиво и себично пред ситним етничким и политичким границама, већ прелазили, суверено, као сунце или бура, преко најразличитијих народа и земаља; — док су све оне — културноисторијски, понекад, можда и сасвим интересантне, „куриозне" или „пикантне" — животне форме што су биле строго ограничене на једно једино племенско, национално или политичко подручје имале у себи увек нечег туробног и буџаклијског, а са тиме, у последњој анализи, и један непоправимо варварски и нечовечански карактер. Тај карактер импликује у себи, сасвим логично, и конзервативизам, одвратност према напретку и новом. Просторна искључивост условљава, са нужнош-