Opštinske novine

496

Уметничка хроника

ћу, и временску, јер обе оне потичу из исте воље за једним стабилним, статичким, строго униформисаним и чврсто ушанченим битисањем које се осећа подједнако угрожено оном разноликошћу, разнородношћу, оним туђим и незнаним што се бескрајно распростиру око њега у простору као и он»м променама, изненађењима и новостима што их неокончано доноси вечити живи ток времена. Стварно се противу оних великих, светских идејних струјања и обнова обично исто толико бунио локални, расни или национални паргикуларизам ко'лико и један можда још жешћи и нестрпљивији конзервативистички, антиноваторски нагон. Овај последњи воли често било да и сам осећа своју дубоку апсурдност, било из неке префригане тактике — чак и да се маскира разлозима оног првог који, понекад и понегде, могу да изгледају релативно логичнији и пристојнији од његових. Они који немају храбрости или не сматрају за опортуно да се огворено признаду као реакционари — они устају одједном, „бунтовно" и „револуционарно" противу „туђинштине", противу „мајмунисања туђих образаца", противу „робовања туђим идеалима' и побијају, жустро и патетично, сваки развој, сваки напредак и сваку новост у име угроженог расног карактера и расног стваралачког генија. Под мање или више непосредним потстреком дакашње велике расистичке моде, од неког су времена знатно учестали такви естетички и културно-филозофски „устанци" или „бунтови". Међу њих треба убројати и ону нашу антифранцуску или антипариску уметничку струју, у којој, стварно, долазе махом до израза извесна старија и, делом, чак већ и преживела уметничка схватања и хотења. Ако после мало изближе посматрамо та схватања и хотења, како нам се она предлажу у теорији, у естетици и критици исто као и у самим конкретним уметничким творевинама својих заступника, наћићемо још и да она не само да нису савремена, већ — што претставља једну тешку унутрашњу контрадикцију — чак ни у локалном, националном или расном погледу оригинална и „наша". Јер позајмљени прецепти, методе и технички поступци минхенске, бечке или друге какве иностране уметничке школе не могу одиста да постану одједном „наши" на основу јединог простог факта што се њима служе понеки наши уметници — па било то баш и при обрађивању најнационалнијих наших предмега и мотива. Приказивање националне историје, легенде и фолклора само по себи не чини још националну уметност. Важно је, т.ј. неопходно да сам начин тога приказивања буде оригиналан и наш. Један Св. Сава, Цар Лазар или Краљевић Марко, један црногорски окршај, један призор из шумадијског сељачког живота или и битка на Кајмакчалану, насликани у стилу минхенске Академије или бечке Сецесије, остају, у својој суштини и у пркос тим својим сижеима, бечко, односно, минхенско сликарство, док су једна париска лепотица и један шпански предео Миливоја Узелца, и крај тих својих туђих мотива, у ствари присно наши, пошто је у њима, на један адекватан, зналачки и интересантан начин, фиксирана лична визија једног нашег човека. Хтели смо једном нешто подробније да разма-

трамо и, колико могућно, расветлимо све те чињенице и односе, око којих код нас влада још увек многострука нејасноћа, а без чијег је правилног уочавања ипак немогуће оценити праведно напор и постигнућа наших модерних сликара — међу које спада баш и Марко Челебоновић. Оно што на Челебоновићевим сликама одмах већ на први поглед пада у очи то је њихов изванредно израђени и особени колорит. Један богат и сочан, али строго пробран и танано ниансиран колорит, кроз који проговара једна дубоко индивидуална осећајност. Он је, чини нам се, развијен, изведен из једне једине доминантне боје; из једног фино интонираног, светлог и свежег зеленог, за које уметник има, очигледно, једну нарочиту и најприснију предилекцију. Та предилекција испољава, афирмира се већ у његовим првим радовима јасно и спонтано. Челебоновић ту већ радо приказује, и то, вазда, у вештом аранжману и ефектној колористичкој ускла ђености, разне предмете — на пр. хаљине, драперије, засторе, посуђе, зидове, позадине, цвеће, вегетацију итд. — локалне зелене боје, или увија и по коју целу своју композицију у неку, реалистички, свакако не много мотивисану, помало и театрално-мистичку, али неоспорно ефектну јасно зелену светлост или атмосферу. У таквом „к-улту" зеленога, наравно, још нема неке особите суптилности; ипак, он значи већ нешто много више него један прости колористички или декоративни трик: он потиче из једне најприсније осећајне и оптичке симпатије или баш нужности уметника — из које се онда, као из једног основног тона, поступно развија богата и зналачки сажета симфонија Челебоновићевог колорита. У сликама ове његове колективне изложбе та је симфонија већ у пуном јеку, већ је постигнута једна колористичка организација од сасвим особене сложености и сонорности. Зелено се ту не јавља, не намеће више нарочито у компактним плохама или потезима као локална боја конкретних предмета, већ је деликатно сажето у општу разнобоЈну колористичку структуру слике коју проплиће, прострујава, танано, етерично, и спаја, хармонише — као неки светли, треперећи флуид. На први поглед, оно као да и уопште више није ту, али при ближем разматрању оно се указује свуда, у светлијим,као и у сен частијим, загаситијим партијама платна; нежно руменило инкарната, меки, пастозни тонови разних тканина, драперија и других предмета провејани су, сви скупа, једним финим, луминозним зеленим које даје свежу, живу. атмосферу слике. Ту смо додирнули главни, најприснији момент, такорећи, животни нерв Челебоновићевог сликарства. Код готово свих наших модерних сликара налазимо по једну нарочито наглашену и гајену уметничку 1енденцију, по један момент или начело до чијег им је споровођења изнад свега стало, на коме, просто, заснивају цело своје уметништво. Код једног је то илузија светлости, жарког сунчевог сјаја, код другог тонска сливеност колорита, код трећег штедро, декоративно шаренило боја, ефект боје као такве, код четвртог чврста пластика фигура и предмета, њихово тачно ситуирање у простору и перспективи, њихова реалистичка верност или идеална истинитост