Opštinske novine

Соци/ална хроника

747

глувонемих питомаца са својим стручним наставницима и мајсторима. У Дому слепих је уведен, поред стручног и школског образовања, и друштвени живот. Питомцима је забрањена употреба алкохолних пића. А да би се слепа деца удаљила што више од тог друштвеног зла, рсновано је у Дому Удружење трезвене младежи. Домски наставници држе предаваша питомаца о потреби апстиненције од пића и пушења. Питомци су упознати са циљевима Црвеног крста, где су такође у Подмлатку учлањени. Они су и соколи. Њихово се учешће у разним соколским и другим националним манифестацијама често запажа са њиховим соколским дувачким оркестром и соколеким одорама. Такође у Дому слепих постоји и Удружење слепих есперантиста „Нова светлост", тако да се сада, питомци на овом језику дописују са својим слепим друговима из свију крајева света. Иницијативом г. Вељка Рамадановића основано је ове године и Удружење слепих интелектуалаца Краљевине Југославије, на дан 20-годишњице Дома. *■ * * Поводом двадесетогодишњице постојаша и рада Дома слепих у Земуну, изашла је из штампе „Споменица — 1917—1927 — Домова слепих Витешког Краља Александра I Ујединитеља", врло лепо опремљена и по садржини врло занимљива. Уводну реч о слепима са гледишта савременог васпитања и заштите слепих дао је г. Антон Скала, референт Министарства просвете и уредник овог дела. О историјском развоју Дома слепих у Земуну од 1917—1937, о уређењу домова слепих, о фонду добротвора и пријатеља слепих, о питомцима и слави елепих писао је језгровито, лако и стручно у него ихо чланака Управник дома слепих г. Вељко Рамадановић. Г. д-р Фрања Јеж, бивши инспектор Министарства социјалне политике и народног здравља и публициста, описао је успомене на грађење Завода за слепе Ј Земуну. Г. Љубомир Хофмановић, начелник Министарства социјалне политике и народног здравља, изнео је утиске и запажања из домова слепих у Земуну, (као и о врлинама управника г. Вељка Рамадановића, за кога између осталог каже, да га краси упорна истрајност, гвоздена воља, неограничена несебичност, љубав према невољнима. Г. Рамадановић је слепу дечицу изводио из таме и незнања у светлост-знање; био им је увек звезда водиља, као анђео чувар. Он их је најбоље могао да разуме. Био ии је и остао Татица, како га сви питомци називају, који уме да буде строг, али увек и правичан, који истином зрачи, љубављу греје, срчаношћу штити, речју васпитава и подиже, а благим и нежним миловањем саосећа бол, тугу, невољу и уме да их ублажи и отклони. На крају г. Љубомир Хофмановић каже за г. Рамадановића да је слепима био и остао око, глувоме ухо, хромоме ногеј а сиромаху отац и мајка.

Затим су дали своје прилоге: г. г. Душан Ј. Николић: „Реч једног бившег сарадника"; Миодраг В. Матић, управник дома глувонемих: „Домови слепих у Земуну средиште Удружења наставника школа за дефектну децу у Југославији"; Милић Ђ. Раковић: „Вељко Рамадановић и остварење помоћне школе у Земуну"; Велимир Спасић: „Однос домова слепих према Заводу за образовање и васпитање глувонеме деце „Друштва Краљ Дечански" у Београду; Рајко Негрешић: „Вељко Рамадановић и његов однос према Заводу за одгој глувонеме деце у Београду"; г. Милорад Чортановић, специјалиста за очне болести, о узроцима слепоће; Софија Дивчић, управитељ школе за лечешс говорних мана, и Петар Пешић, административни чиновник Дома слепих. Споменица садржи и интересантне прилоге бивших питомаца дома слепих који живе самостално ван Завода или су у заводу као наставници или мајстори и то: слепи наставници музике гг. Иван Одабашић, Димитрије Илић, Стојан Алчев; г-це Десанка Крајован, Ана Буковац, Борка Јовић; Зора Раковић, слепа индустријска радница; Бранко М. Чорломановић, слепи опанчарски мајстор; Добросав Петровић, корпарскоплетарски мајстор; Иларијон С. Колабуков, слепи четкарски мајстор; и Димитрије Ристић, слепи малопродавац дувана из Ђевђелије, чији је натпис „Како је најзад створена моја будућност" врло дирљив и пун захвалности свом Тати и Мами — чика Вгљку и г-ђи Кати. У споменици су такође пггампана у великом броју и писма познатих стручњака и социјалних радника ив иностранства упућена г. Вељку Рамадановићу поводом двадесетогодишњице неуморног и плодног рада. Између осталих налазе се и писма гг.: Георга Раверата, генералног секретара — Атепсап Вга11е Ргевб д-р Петра Зенкла, Претседника града Прага; Јозефа Земана, инспектора министарства Просвете у Прагу; Алојза Новака, управника завода за глувонеме у Прагу; Хуба Синека, управника Земаљског завода за глувонеме из Липника; Професора универзитета д-р Рашава, из Софије; Михајла Георгијева, новинара и члана друштва за запгтиту слепих у Бугарској; М. Вавржинског, из Варшаве; Капетана Јана Силана, Претседника свеопштег савеза организација слепих из Чавова; д-р Миклоша Бано-а, из Будимпеште; д-р Цара Стреле, из Немачке, Харалда Тиландера, оекретара Свеопштег савеза слепих из Шведске; М. С. Г. Еагара, генералног секретара националног института за слепе у Лондону; М. С. Мигела, из Њујорка; Јозефине Тимберлаке, из Вашингтона; Тилија Астона, из Аустралије; В. Ватермана из Аустралије и других. Из тих писама види се колику популарност ужива у целоме свету г. Вељко Рамадановић, управник дома слепих у Земуну, који својим неуморним радом то и заслужује. Двадесетогодишњица хуманог рада овог Дома прослављена је на Крстовдан, на дан славе Дома, у присуству великог броја угледних личности. С. Л. С.