Opštinske novine

Знаменитд Београђанка Н. Петровик

97

зионарског предосећања. На шој су на тој слици и оне њене једноставне црне перле од којих се никад није растајала. За појасом носи киту свежих љубичица, једна јој рука мирно спуштена низ тело, док другом прИдржава плетен огртач, на ком се види н»ен симболични знак из тог доба — црвени крст. Те слике донекле опредељују и свестрану улогу коју је играла у животу: 1) као сликар; 2) као писац и пропагатор; 3) као херој и самарићанка. Иако у основи различите, у ствари у све три ове њене улоге испољава се једна чврста и ничим непоколебљива основна особина њеног карактера и духа: борбеност, снага воље, смелост и крајња доследност у основним концепцијама. Она је револуционар у свему: и кад слика, и кад пише, и кад говори, и кад се хвата у коштац с нашим тадашњим националним узурпаторима и тлачитељима. За своје сликарске наклоности, које је веома рано показала, већ као саевим мала девојчица, она налази пуно разумевање код свог оца, уопште код родитеља који ће и касније показати исто то разумевање и за остали рад у свим правцима њене многоструке делатности. Најпре школовање у Београду, а касније у Минхену, надопуњено путовањима и проучавањем на лицу места највећих уметничких радова, она у том погледу усавршава сзој таленат гајећи уз то од самог почетка пријатељске везе не само са нашим југословенским, већ уопште словенским уметницима, књижевницима и људима од талента с којима је имала прилике да дође у везу. Њен атеље у Минхену постаје другарско састајалиште у ком се чује и српска, словеначка и руска реч. Њено дубоко словенско осећање с њом деле и њене сестре које такођер проводе поред ње у Минхену неколико година. И она и њене сестре сасвим саме уче руски језик и касније у родитељској кући, где ове младе девојке са својим уметничким пријатељима уносе једну високо интелектуалну атмосферу, чита се наглас руски као и српски, проучавају најбољи руски писци и задржава с Русима и непосредни лични контакт. Међу гостима који долазе у родитељску Надеждину кућу, види се: и Масарик, и Кауцки, и Мештровић и други на које Надеждина свестрана личност делује као некад личност њеног великог деде Милетића на његове савременике. Ретроспективна изложба Надеждиних радова показала нам је поново на најдокументарнији начин њен велики уметнички дар. Она се и у сликарству показује снажна индивидуалност, чији је рад најбоље демантовао оне који су је у уметности напали. Али, гледајући та платна, једно јасно излази, а то је да се тај јаки, немирни таленат, није могао на овом зауставити. Времена су била одвећ бурна, народна „њива" је још била „неузорана"; времена су тражила не само „таленте који се изграђују у миру и тишини", већ у једнакој мери и борце, пропагаторе, који ће доказивати потребу културног рада, који ће се борити за уметност, и који ће у исто време, „заборављајући културу којом располажу," окренути главу и управити свој рад у оном правцу откуд су долазили уздаси из поробљеног дела наше земље, из некад дивних и цветућих српских долина, непроходних и тајних српских планина. Те уздахе је чула Надежда, и како каже сама, одрекла се једног свог ја, да се сва преда

другој половини своје душе, која је водила путем борбе за национално ослобођење тад, нажалост, још многобројних неослобођених српских и југословенских крајева. Кад је Аустрија извршила ону тако неправичну анексију Босне, Надеждина сестра Анђа, она иста којој је отац, видећи њен списатељски дар и посебне наклоности у том правцу, доделио улогу историчара југословенске жене кроз векове, поражена овим фактом у ком се не сналази, обраћа се „јаснику" из Јасне Пољане с молбом да јој нешто каже о судбини српског народа. На ово писмо једне младе српске девојке, Толстој одговара јавно, тражећи у исто време

Надежда Петровић (у белој хаљини) 1894 год.

преко свог секретара Маковицког, да му непозната ауторка писма пошаље своју фотографију како би могао определити доба у ком се налазила... Надежда, међутим, бди много ноћи, учвршћује и изграђује оне елементе у својој души који су били потребни за њену нову активност и, с палетом, кичицом и бојама, одлази у „Турску", носи помоћ заробљеној браћи и у исто време инспирише оснивање Кола српских сестара и почиње свој свестрани пропагаторски рад пером и делом. * Благодарећи ванредно љубазној сусретљивости госпође Љубице Луковић, Надеждине сестре, која као и сви чланови породице с разумљивим пиететом чува сваку успомену на Надежду, преда мном се, поред великог броја фотографија, у овом часу налази и један великн део Надеждиних рукописа. Од тог је