Opštinske novine
98
Бео градске општинске новине
један део, у целости или делимично, објављен, а поштогод уопште није штампано. Хартија је већ пожутела, али на н>ој исписана слова читају се јасно и лако. Рукопис ове жене био је необично читак, свако слово исписано је до краја, без нервозе у коју интелектуалци код овако компликованог живота и дужности нарочито лако падају. Исправака је релативно мало. Већина рукописа односи се на Надеждин патриотски рад, мањи део садржи поједина предавања из области уметности, али и та су у првом реду пропагандистичког карактера. Један фрагментаран напис у облику писма права је драгоценост, јер у шему уметница донекле излази
Надежда Петровић као болничарка (1913)
из сзог редовног начина које се увек објективизира, а маше носи трагова личних момената. Први и највећи чланак садржи њена сећања пригодом десетогодишњице оснивања Кола српских сестара. Овај је чланак у главном штампан у „Вардару", али овако у рукопису он претставља двоструко драгоцен материјал. Види се његова генеза, види се како се мисао развијала, исправљала, осећа се нешто живо, јер коначно рукопис је неш-го најинтимније, најиндивидуалније и најистинитије што говори о човеку. Односи се на почетак наше комитске акције, оснивање Кола српских сестара и рад на окупљању наших жена за националну ствар и први њен лични контакт с нашим народом на југу. Већи део и овог као и осталих чланак писан је тако као да је Надежда док је писала гласно мислила. Свака реч погађа, свака реч
има јасан и одређен циљ. Говорећи о постанку Кола, она каже: „Прва моја саветоваша са оцем и угледним политичарима учинила су да сам одлучила да што пре сазовем неколико интелектуалнијих жена изложив им потребу рада и план по ком би се приступило енергичном раду. У првом реду сузбијање невоље у оштећеним провинцијама, а затим бригу о заштити слабих и незаштићених села и крајева са девизом: „брза помоћ двострука је помоћ". Било их је које су се одмах одазвале спремне на сваки рад и жртву, али било је много којима су мужеви и очеви нашли да је еувише рано да се жена појављује као национални радник и борац, да је то посао мушких, и да зато што мушкарци не отпочеше тај рад, значи да још није време. Прихватих оне које се драговољно ставише на услугу и рад, а одбацих оне које су мислиле мозговима својих да чекају почетак рада мушкараца-људи." Након овако енергичног почетка, Надежда, како даље излаже, ради два пуна месеца, агитује, убеђује, док није дошло до величанственог збора на ком су се окупиле жене, које одмах с највећом енергијом улазе у рад. Што даље аутор евоцира сећања, то се јасније и дубље осећа њен непатворени, велики национализам испуњен болом за оним делом српског народа који се налазио у ропству. Место на ком описује свој боравак у кући познатог народног борца, учитеља Кујунџића, једног од првих комита који су и главу дали за слободу нашег југа, она, поред све суверене власти над својим нервима и својим стилом, улази у извесни лиризам у ком се осећа и жена и сликар: „Моменат је био величанствен и свечан. Бледуњава светлост озараЕала је неким светим зрацима ова жилава изразита лица на којима су се очи светлиле страсним одушевљењем. У мојој се души разлило нешто светло и меко..." Настаје велики моменат. Надежда овим напаћеним преставницима напаћеног народа, који је моле да им прибави оружја и муниције, да јави „кралу Петру и руском цару да их ослободе", — пружа руке, полаже пред њима заклетву и они њој, да ће свето и предано радити за народну ствар. Ова заклетва сећа на доба Првог Устанка, на најтежа и најмучнија, али и највеличанственија времена из новије наше историје. Увек нежна ћерка и сестра, она се са свих својих путовања јавља својој породици у Београд. Тако су настала њена лепа писма, која исто тако као и ови њени чланци престављају драгоцени докуменат за илустрацију њеног карактера, увек свежег, увек бодрог. Кад је дошло до Балканског рата, она облачи сестрински мантил и постаје наша Флоренс Најтингел, неуморна сестра. милосрђа, нова Косовка Девојка, како је назвао књижевник Душан Шијачки. Њено име отад војници изговарају с побожним сећањем. Она је свагде: и на Косову, у Скопљу, Ђаковици, ТБуму, Брегалници и Прилепу. Палету узима само покаткад, да наслика тек понешто што је нарочито импресионира, али њен главни ради и њено главно старање то су сад рањеници. Колико хероизма, колико самопрегора у том раду. Размажено дете богатих родитеља, жена која је све могла имати у животу, па чак и славу да ју је та