Opštinske novine

Позоришна хроника

,

Васа ЖелшиАа има више драмски облик и конструкцију уобичајене драме: има радње, заплета, борбе. Али је уметнички знатно заостала иза Горкијеве драме „На дну". И по стилу, и по цртању личности, дубини мисли, и по уметничкој инспирацији. У првој драми се тенденција, осуда постојећег поретка, једва наслућује, — у духовитој алузији или очајном крику којег од бивших људи. Писац је препустио читаоцу и гледаоцу да сам изведе закључак из чињеница које он тако јасно осветљава. У овој другој драми међутим писац намеће закључак и сам га даје кроз уста револуционарке Рашеле. Он црта претставнике старог друштва за који тон црње. Једна богата породица, — чији бродови плове рекама и морима и доносе велике приходе — распада се у декаденцији. Једина Васа Железнова својом енергијом, хладним разумом, неуморношћу и немилосрдношћу води предузеће, гази законе и породичне сентименталности само да спасе име породице и њена имања. Г-ђа Злата Марковац дала је у овој улози нечег титанског. Она је са успехом оваплотила жену-послодавца, која хладно рачунски води предузеће, бори се против неминовног тока друштвене еволуције. Може овакво рационално схватање Васе да буде нетачно, али у пишчевом тексту има донекле оправдања за то. Било је неколико правих уметничких момената у игри г -ђе Марковац. Дикција јој је нарочито добра. Васин муж Сергеј је развратник и пијаница. Кад је откривена једна његова афера са једном малолетном

девојком, Васа га натера да се отрује, да би спасао породицу од срама. Његову кратку појаву на позорници приказао је добро г. Живановић. Васин брат Прохор, други стуб бродарског предузећа, исто тако је пијаница, развратник, коцкар, беспосличар. Г. Раденковић је од њега на моменте створио централну личност. Унео је доста духа и спонтане веселости у своју игру. Васине кћери не дају наде да ће спасавати породицу. Бездушна Наталија, са нешто цинизма и неурастеније, одаје се алкохолу. Њу је играла г-ђа Урбанова без много убедљивости. Наивну Људмилу играла је г-ђица Текић природно, али без нарочите оригиналности. Била је слична наивкама које је играла у другим комадима. Секретарицу Ану сувише је карикирала г-ђа Врбанић. Иначе је унела у своју игру неколико интересантних потеза. Истакнутија улога требало је да буде Васина с.наха Јеврејка Рашела, упорна револуционарка. Али та улога није много одуховљена ни сугестивна у глуми г -ђе Каталанић, а изгледа ни у пишчевом тексту. Место да зрачи својим убеђењем и заноси ставом и акцијом, она доказује мозгом. Па и поред ових недостатака, и у пишчевом тексту и у глуми, вреди гледати „Васу Железнову". Има ту неколико типова психолошки разрађених и пластично приказаних. Расуло модерног друштва насликако је живо. Радња је развијена, драмски моменти добро искоришћени.

Љоџа са плсшмие>" оџ I. I. Ткииа Ллааб-ића и М. Тјжв&ића

Као што приче г. Душана Радића значе прелом у нашој приповетци из сеоског живота, тако ова драма значи нов датум у драмској књижевности са сеоским мотпвима. Има извесних додирних тачака, између прича г. Радића и ове драме: Реалније и дубље схватање села и сељака, без идиличности и фолклорног шаренила; приказивање сељака на послу, у односу према новим проблемима. Писци ове драме отишли су још мало даље: Они су приказали борбу села за напредак, за бољи живот. Није сељак увек неповерљив према тековинама цивилизације, не очекује увек да му те тековнне донесу варошани. Село се само буди из учмалости. Модерни дух продире у село преко задруга; продире тешко, али се осећа. Гг. Раша Плаовић и М. Ђоковић приказали су са успехом такво село које хоће да се уздигне, да боље живи. Тај напорни рад, на који је сељак осуђен, мора једном да добије неки виши смисао. Да не буде увек свакодневна борба за парче хлеба, него да створи трајније резултате, од којих ће и будуће генерације имати користи. Приказан је истинит случај из једног шумадијског села. Село здраво напредно, али вода не ваља. Станоје, трезвен и поштен сељак, са ширим погледима, улаже сав свој труд и велики део имања да спроведе здраву воду са планине. Уза се има сеоску омладину и сеоску интелигенцију, учитеља и инжењера. Против себе претседника општине и ћату, који се боје да ће им Станоје, ако успе, својом популарношћу преотети

власт у општини. Против Станоја успевају да окрену и народног посланика, који је најпре покушао да откупи водовод од Станоја и да га поклони селу, а Станоја да привеже уза се. Кад Станоје одбија упорно посланикове понуде, јер ради поштено и несебично, посланик се окоми на њега. Настаје занимљива борба, са много упорности, живости и духа. Писци су знали ову борбу да развију, да драматски искориете многе моменте. Диалог им је жив и сочан. Гледаоци су пратили све перипетије са напетом пажњом. И кад једне недеље Станоје и његови другови предају селу чесму, из које зажубори свежа планинска вода, као симбол здравља и напретка, весеље са позорнице преноси се и на публику. Згодно је приказано ишчекивање воде, од момента када је ватром дат знак са планине да је вода пуштена, па до момента док вода није потекла кроз славину. Можда је тај моменат предуго трајао, — вода ипак тече брже — али је сценски добро искоришћен. Цео комад је успела химна раду. Место гајди и кола, чује се ритмично ударање будака, види напрегнути рад мишића. Као у новијим руским комадима. Љубав између Станоја и претседникове кћери Гордане потсећа на идилична љубакања из прича Јанка Веселиновића, и уноси у драму мелодрамске моменте, који слабе основни реалистички тон драме. Личност Гордане је добила додуше своје оправдање у последњем чину, када она доказује алиби Станојев и спасава га од оптужбе да је запалио општинско 7*