Opštinske novine

116

Београдске општинске новине

сено, коју је конструисао ћата са својим друштвом. Али се спасавање од те оптужбе могло извести природније: да извире из саме радње, из исказа лажних сведока и слично. Овако Гордана долази као неки Беив е тасћта. Други значај има прилазак претседниковог еина Станоју. Тиме се показује да омладина пристаје уз напредне потхвате и да се борба не води између породица и личности, него између двају схватања живота, између двеју идеологија. Цео комад је писан лепим књижевним језиком, са тачним и финијим опсервацијама, са спонтаним и свежим хумором на извесним местима. Сценски ефекти еу добро искоришћени, што свакако имамо да захвалимо г. Р. Плаовићу као искусном и талентованом позоришном човеку. Има исто тако неколико типова згодно, убедљиво и рељефно оцртаних. Станоје је прететавник новог напредног духа, практични идеалиста, који зна да радећи за цело село ради истодобно и за себе и за своју децу. Г. Никачевић је природном игром, мирном и сталоженом одлучношћу створио од Станоја претставника нозог човечанства, симбол поштеног рада и напретка. Дао је хероја рада. Врло духовито је оцртан ћата, покварени, дрски и гиздави сеоски ђилкош и препредењак. Г. М. Милошгвић је својом игром обогатио галерију типоза на нашој позорници једним оригиналним и занимљивим ћатом. И то неочекивано, јер је тешко било веровати да и овакве улоге спадају у жанр г. Милошевића. Г. Б. Николић је оцртао тип претседника сеоске општине који својим богатством држи цело село на узди. Нарочито у сцени на планини (II чин) ванредно је истакао демагошке особине претседника, служећи сс својим финим глумачким срететвима: дикцијом, топлином гласа, убедљивим и природним ставом, тачно погођеним покретима. Препреденост, подмуклост, властољубље, шићарџијско политиканство једног сеоског газде лепо су изражени у игри г. Б. Николића. Г. Гошић (као посланик) и г. Новаковић (као трезвени сељак Живан) били су убедљиви и природни. Г. В. Јованозић дао је интересантан и истинит тип сеоског учитеља. Г. Раденковић својим познатим „народским" манирима и говором, локалним колоритом и сировом комиком оцртао је доста пластично старог сеоског шерета Николу, који воли да „наджирава", али је због оштрог језика драгоцен савезник Станојев. Он је духовит и бодар. Као мачем парира све заједљиве примедбе Станојевих противника. Надмудривањем и пецкањем води

успешно двобој са ћатом. Иако је беспосличар међу проповедницима рада, он осигурава себи лепо место у тој групи. Потребан је за борбу, као неки сеоски адвокат. Г. Раденковић је само понекад претеривао у имитирању сеоског говора и понашања. Декор г. Беложанског, израђен са укусом, стварао је згодан оквир и појачавао штимунг. Овакви комади на сваки начин приближују позорницу народу и пружају му нешто више од обичне разоноде. А то и јесте права мисија позоришта. И поред извесних недостатака, треба га поздравити као почетак новог правца у сеоској драми:Б-ц Лрх. Александар Дероко: Пројекат за унутрашњост цркве св. Марка (Из I салона архитектуре у Београду)