Opštinske novine

Правна хроника

125

противно закону, услед чега је н поништено овом пресудом." Само у изузетним случајевима допуштено је одступање до 10°/о од мера одређених условима за парцелисање земљишта у Београду за површине пардела и дужине лица. Један сопственик поднео је Градском поглаварству у Београду молбу за одобрење парцелације свога земљишта на углу двеју улица на две парцеле. Градско поглаварство својом одлуком одбило је ово тражење са разлога, што је нашло да парцеле, на које би се поделило односно земљиште, не би површином одговарале „Условима за парцелисање земљишта у Београду", које је одобрио Министар грађевина под бр. 19042/33 год. По жалби заинтересованог, Министар грађевина поништио је одбијајући одлуку Поглаварства с обзиром на став 6 чл. 5 Грађевин. правилника за град Београд, који допушта одступање од одређених мера највише за 10°/о, а одступање и у спорном случају није веће, јер једна парцела би била мања од предвиђене мере за 4% а друга за 10 °/о, дакле, у границама Правилником допуштеним. Поглаварство, тражећи овом тужбом поништај министровог решења, истиче, да оно Правилником допуштено одступање је један изузетак и као такав може да нађе примене само у нарочито оправданим случајевима, какав није случај спорне парцелације. Државни савет својом пресудом бр. 23541 од 26 октобра 1937 год. одбацио је тужбу Поглаварства са ових разлога: „Условима за парцелисање земљишта у Београду и поделу на потесе за парцелисање, које је одобрио Министар грађевина под бр. 19042/33 год., прописане су најмање површине парцела и најмање дужине лица истих. Члан 5 т. 6 Грађевинског правилника за град Београд допустио је одступање испод ових мера највише за 10% и то само у изузетним случајевима где се не могу добити оне одређене мере. Односно земљиште именованог сопственика својим положајем — налази се на углу две улице, које је уз то још опкољено изграђеним тереном — и несразмером између своје велике дужине лица (око 61,50 м) и своје мале дубине (11,50 м) представља један изузетан случај из чл. 5 т. 6 Грађев. правилника, у коме је допуштено и оправдано одступање до 10о /о од „Условима за парцелисање" одређених најмањих површина за парцеле. Како то одступање за предложене парцеле не би ни било веће — за једну износи 4°/о а за другу 10°/о — дакле, у границама Грађев. правилником допуштеним, парцелација се има одобрити, како и гласи министрово решење". Из образложења саветске пресуде излази, да је Државни савет усвојио гледиште Поглаварства о изузетном карактеру одредбе чл. 5 ст. 6 Грађевинског правилника за град Бео-

град, да одступање до 10°/о од мера „Условима" одређених за најмање површине парцела и најмање дужине лица није правило, није допуштено увек, него само у изузетним и оправданим случајевима. Тужба Поглаварства пак није уважена, што је Државни савет нашао да је и случај спорне парцелације такав, да оправдава оно одступање због велике дужине лица и мале дубине плаца. Само ако један плац у својим данашњим мерама постоји од пре 31 децембра 1896 год., допуштено је одступаше од Грађевинским правилником одређених мера за најмању површину плаца и најмању дужину лица. Заинтересовани сопственик молбом је тражио од Градског поглаварства у Београду дозволу за подизање грађевине на свом плацу у Босанској улици кварт X. Од овог тражења је одбијен одлуком Поглаварства са разлога, што сопственик треба да поведе поступак за апропријацију односног његовог плаца са суседним неизграђеним плацем (§ 52 Грађев. закона), пошто његов плац, на коме би подигао зграду, својом површином не испуњава услове које за градилиште поставља Грађев. правилник за град Београд. По тужби заинтересованог Министар грађевина поништио је одбијајући одлуку градског поглаварства, налазећи да има места издавању грађевинске дозволе, и ако плац величином површине не одговара условима Грађевинског Правилника, пошто исти датира још од пре 31 децембра 1896 године, за који случај чл. 5 Грађев. правилника за град Београд допушта одступање од одређених мера за најмању површину и најмању дужину лица. Тражећи поништај министровог решења, Поглаварство у тужби истиче да у спорном случају не постоји ни један изузетак из чл. 5 Грађев, прав., у којима је допуштено одступање, нити стоји да тр имање у данашњој површини датира од времена пре 31 децембра 1896 год. зато у погледу односног плаца важе редовни услови за величину његове површине, који нису испуњени, услед чега, према тужби, ни грађевинска дозвола није могла бити дата. Државни савет својом пресудом бр. 24057 од 26 октобра 1937 год. уважио је тужбу Поглаварства и поништио министрово решење са следећих разлога: „Према чл. 5 Грађев. правилника за град Београд предвиђена је најмања површина и најмања дужина лица за поједина градилишта и то како за градилишта у густим насељима, тако и за градилишта у средњим и ретким насељима. По т. 1 под в истог члана пом. Правилника може се допустити одступање за постојећа градилишта са површином испод 300 кв. м. од оних мера одређених у т. б истог члана и то само у случајевима: ако се на њих не могу применити одредбе о апропријацији и комасацији по Грађев. закону; ако су на суседним земљиштима подигнуте зграде