Opštinske novine

ТомбоЛд

185

се у загрљају баба Живкином, а старица је пољубила и рекла јој да би је умирила: — Не бој се ти, чедо моје, не дамо ми да се игра томбола. Ова реч што већ читав час гони Наду све страшнијим сликама, потсетила је тада због чега је напустила парк и друштво и пожурила тако рано кући, па се извукла из старичиног загрљаја потрчала ка трећим вратима с леве стране дворишта, на прагу вриснула: — Мамо! — и тим језивим вриском дигла мајку од машине за шивење за којом је неуморно преко целог дана радила. Као ветар протрчала је кроз кујницу, не видећи више ништа,, гоњена страхом од томболе и вриштећи: Мамо, мамо! Дуго је дрхтала на грудима своје преплашене мајке док се није мало смирила, док јој бујне сузе после нису пресахнуле и дозволиле да промуца: — Сакри новине! Са-кри но-ви-не! — преклињао је њен гласић, а раширене очи да искоче тада су још једном појачале страву на њеном лицу. — О-пет се и-гра том-бо-ла! Дуго су још мајка и дете дрхтале, загрљене, и проширених беоњача гледале ужасе недавне прошлости, па их онда тргао глас испод прозора: — На-ди-це! Звао је деранов глас много пута док се мајка и дете нису освестиле од притиска тешке прошлости. А кад су једном схватиле да је то заиста Тозин глас, њиховим измученим и уплаканим лицем прешао осмејак, а Нада на врховима прстију пришла прозору. Та у фрас да је била пала, повртила би се на тај глас, а камо ли саДа када Тоза треба „нешто" да јој каже. Увек се он тако јављао када дође из радионице, а Нада спушта руку кроз отворен прозор док не доити његову разбашурену косу па онда за њом извлачи Тозино насмејано, румено ,буцмасто лице. Али јој једнога дана грдно подвалио. Био пао први сноп у Потесу. Отац Тозин однео једну крстину на оближње гувно и овр'о, пшеницу опрао и осушио, у млину самлео и прву погачу послао своме сину по кочничару једног теретног воза. Коме би се њоме Т оза похвалио ако не Нади? Са ким би је поделио ако не с њом и њеном мајком? Кад се то вече био подвукао под прозор, на главу ставио погачу, те се Нада, кад је напипала, тргла и цикнула: — Мамо, Тоза се ошишао до главе! Зато је и то вече потскакивала с ноге на ногу спуштајући руку кроз прозор и говорила више за себе полугласно: — Возаљка, погача. Возаљка, погача. Напипала је Тозину чупаву главу, отскочила радосно, али није ипак смела да објави: „Возаљка"! него је само јаче повукла чуперак и за њим у оквир прозора извукла црно,

гараво Тозино лице, на коме се играле очи, усне биле развучене у осмејак, зуби се цаклили. После се и цео Тоза појавио, гола врата, полунагих груди с пуно чађавих отисака од прстију и дланова ковачког шегрта. Гледали се неко време. Дуго је ћутао Тоза, шерет, не хотећи да каже оно што јој је на улици обећао рећи, а Нади невина детиња женска сујета није дозвољавала да пита: — Је л за возаљку? Ипак је код сељачета пре радост прекипила: — Начинићу ти возаљку! — признао је најзад оно што су му веселе очи давно говориле, а Нада, скромно али чисто одевена варошка девојчица, умивена, зачешљане косе, кликнула: — Их, Тозо, срце моје! — и кроз прозор загрлила прљаво, зпојаво и гараво сељаче, Тозу, ковачког шегрта. Али није ни Тоза стално био такав. Посао, је, мора да буде прљав, али ван посла! Такав каваљер да су све другарице завидиле Нади на њему. Само је једном обрукао у тој новој улози каваљера, али је то брзо било заглађено његовом питомом искреношћу и простосрдачношћу. Дошао је у Београд у стајаћем оделу да га носи недељом, а за рад у ковачници имао је неке старе, поцепане чакшире, кошуљу ланену и — босе ноге. Отац му првога дана купио жуте ципеле, сестра спаковала у бошчу роза чарапе; мајсторов син, најстарији калфа, поклонио му своје старе црне панталоне, а мајсторица један зеленн џемпер. Радости Тозине када се прве недеље обукао по варошки и с Надом пошао на Калемегдан! Четири недеље они крећу на тај Калемегдан, али даље од „Роде" 10Ш нису били одмакли. Прве недеље једва су доспели до Цветног Трга, где их срела једна Надина другарица и стидљиво поздравила са „Здраво" а сутрадан у парку одмах је упитала: — Ко ти је онај детлић? Их што је шарен! Није ни Надино естетско осећање било задовољно Тозиним шаренилом, али је после ове примедбе баш била настала да га у томе погледу просвети. Дуго је с њим преговарала док је успела да га наговори да недељом носи своје лепо сељачко одело и опанке. — Лепши си Тозо, богами ти кажем. Мајке ми! — Нисам, славе ми! — бранио се деран. Да је наше сељачко лепше и чиновници би га носили. — Веруј ми, Тозо, бићеш прави учитељац. Виђао је он око парка ученике мушке учитељске школе у сељачком оделу са качкетом на глави, па га та опомена потсетила на раније снове, те је одмах пристао, кад већа нема изгледа да постане учитељ, да бар личи на ђака учитељске школе. А те њихове шетње, управо те неуспеле

8