Opštinske novine

Пилот-лотпоручник Кнап брани Београд

Због нечега мене не унапредише одмах са друговима у официрски чин и кад дођосмо на аербдром, распоредише ме са подофицирима — пилотима, док не буде стигло унапређење. Тада сам упознао њих: нареднике — Глодића, Јаклића, Гргића, Кнапа и Калшека, пилоте-ловце; спавали смо заједно у једној соби, разговарали док смо на земљи, али у ваздуху! Они беху силе којима у то време не беше равна, силе које сам ја оздо гледао са бескрајним дивљењем као богове, и слушао хук њихових мотора у висинама, слушао скоро са заносом, као да се то залеће нека сива непозната птичурина на нашу земљу однегде са једне од многобројних планета... * Пролеће је. Ваздух је чист и плав као азур, као биљурно модрикасто удубљено стакло; сунце се просуло по њему. Цело пре подне превртала су се тамо два бела „Девоатина". Оздо су грађани престонице са усхићењем гледали на своје чуваре неба... Пред вече, сунце се гасило, небо опет зјапило широко, чисто, али и празно: „девоатини" су били у хангарима, а у соби седели пилоти-ловци и разговарали. Јаклић је лежао на кревету и гледао у таваницу. Полако је и нечујно помицао усне као да звиждуће; његово лице је широко, јако црвено, са испупченим јагодицама и очима као у орла. — Кнап је замишљено пришао прозору што гледа ка реци и на престоницу и зачкиљивши очима нешто покушао да види, али више да се присети него да сагледа. Он је мали растом, жив, лепих плавих учију, сентименталног погледа. — Јака, проговори он Јаклићу, не окрећући му се — ти опет пијеш! Остави се, бре, једном, чуо си шта ти је рекао командант. Он ће ти забраМити летење... — Ћути, ћути, шта попујеш, одговори осорно Јаклић. — Шта ме ти увек саветујеш... Гледај свој посао. Нећу ваљда као ти да се брукам... Идеш у варош сваки дан, досађујеш јој а она те избегава. Хвала ти лепа на таквом савету!... Како бре, не увидиш да си тамо досадан? Кнап се угризе за усне и поцрвени. Окрете се нагло, погледа га и не рече ни речи. Искрсну му слика витке, заносне плавуше у гимназијској хаљини и нешто га болно штрецну. Окрете се опет прозору. Јаклић настави: — Да, да, мој брајко. Она те избегава што си подофицир, а ти си луд па не видиш. Запуцао си сваки дан... Мени је овако добро! Пролетим лепо на својој машини и тамо сам цар, не бих се мењао са милијардерима... а кад сиђем доле, онда мало у лов, у поља, па онда мало и у кантину... Не исмејава ме нико. Кнап се беше нагао* на прозор, ван собе, и гледао у даљину. Он се у мислима пре-

несе уназад... Био је на аеродрому аеро-митинг, тек почетак пролећа. Иза ограђеног простора за посгтиоце, шаренило; тако је он виђао на саборима сеоским, само овде беху господа, даме, девојчице. Они, пилоти-ловци, били су на отвореној пољани са друге стране преграде, поред својих аероплана. Обучени, чекали су на ред да пођу у ваздух; гледаху равнодушно на шарену гомилу, јер никога из ње низу познавали. Цела престоница је била нагрнула да види изблиза оне који се тако смело преврћу тамо, изнад њихових глава. Комадант упути Кнапа у ваздух, (био је необично љубазан према њему, то изузетно), јер се надао да ће му он највише задивити публику. — Ајде, Кнап, (иначе је увек говорио: наредниче!) — ајде, па само храбро! Он уђе у машину. Завеза се, опроба гас и погледа по шареној узбурканој гомили. Мегафон објави његово име. Сви погледи у том моменту нестремице појурише к њему тражећи кроз даљину да му сагледају лице; али он оста непознат, сједињен са машином. Тада Кнап окрете апарат, погледа у заставицу на командном мосту и снажно даде гас, тако да машина бесно потскочи и нађе се нагло у ваздуху. А он одмах окрете над публику и изнад самих њихових глава прохуја силовито као метеор, као син неког небеског орла који тражи обрачуна са бићима земље. Публика замуче, задрхта, сагоше се главе, а кад се Кнап удаљи, онда изби урнебесно клицање... Кнап се превртао, а одушевљење расло. Нико није скидао очију са њега. Како је он додавао гас и мотор хујао, тако су и ови дисали и престајали са дисањем, према јачини звука, померали главу и отварали уста. Кад Кнап изведе најсмелију акробацију, опет се оте из њихових грла: — Бравооо! бравооо! Живео... Пола часа напетог посматрања у публици изазва жељу за још већим надражењем. Лица су дрхтала. Нико ништа није говорио, али су сви силно желели да се то продужи. Сад више нису дрхтали него треперили. И баш тад, пре но што ће да сиђе, Кнап надлете над њих, фијукну као оркан, и извуче „лупинг" који их натера да сви тргну главе к земљи и слабији да цикну... од страха и надражења. Онда он сиђе. Док је још био поред аероплана, ови овамо из гомиле прилажаху тиском команданту и честиташе му; сви наваљиваху да доведе и Кнапа, да и он дође, и комадант га уведе у гомилу са собом. У плавом комбинезону, закопчан до гуше, са ореолом славе, изгледао је лепо. Збуњено је гледао док су му непознати стискали руке... Из гомиле ученица, чији су се образи црвенили и руменили, тад се издвоји једна најодлучнија и приђе да му честита: — Честитам Вам! Било је дивно... Нзене