Opštinske novine

198

Београдске општинеке новине

Према самој уличној капији, далеко неколико метара од ње, на десном углу зграде је главни улаз за горњи бој. Стрме дрвене степенице воде право на теферич, на покривени и стаклом затворени трем, из кога се после одлази у одаје. На истој страни, а на левом углу зграде постоје исте такве само мало уже степенице, које такође воде на горњи бој — позади одаја —; то су споредне степенице. Велики кров прекривен ћерамидама и са великим настрешницама одаје прави тип наших кућа из тога времена. Десно и лево на узбрдном терену дворишта и баште још неколико мањих зграда рекло би се разбацаних без реда. На многим прозорима,. а нарочито на оним спореднијих зграда, са спољне стране тамо према Калемегдану било је гвоздених решетки, од којих су неке постојале још до пре две три године, док је било тих споредних зграда. Све зграде које су биле на оном делу терена обележеном са бројем један порушене су недавно. Многи ће се сетити да је један угао од тих зграда улазио дубоко у асфалтни тротоар. Чији је то конак био у оно време, почетком деветнаестог века? Кажу, био је неки Алај бег, богаташ на Дорћолу у време Дахија. Можда је то био његов конак или неког његовог пријатеља. Алај бег живи још и данас у успомени народа по своме богатству и по оној народној изреци „о Алабеговој слами", коју су развлачили свакако после његовог напуштања Београда. Долазак српске војске у Београд најурио је многе богате и грешне. Одлазиле су са дунавског пристаништа пуне шајке људи, жена, деце и ствари низ Дунав за Видин, Цариград и даље. Куће и имања продавали су будзашто. И Алај бег није могао избећи тој судбини. Кад се успнете на горњи бој стрмим, затвореним степеницама, наћи ћете се у пространом, видном трему, или претсобљу, како се данас каже. Пространство те одаје казује одмах отменост конака. Таваница од растовине, као у свима одајама, леп и широк поглед на башту и преко зида. Цела источна страна трема у стаклету; то је одаја, која је у оно време могла свакако да служи за „диван" (за разговоре) многима. Из тога претсобља воде петора врата у разне одаје, а средња у „кућу", где је огњиште, у кухињу како би се сад казало. Једино та кухиња је поплочана циглом, иначе све одаје имају „патос" дрвени. Врата на одајама од тешке растовине, не баш тако луксузне израде, са изузетком у колико се доцније није поправљало или мењало. Нарочито су лепе и простране две одаје — собе, једна на левој, друга на десној страни, правилна облика и са по два не баш тако велика прозора, али видне и удобне. Иза сваке од ових соба по једна помоћна, узана одаја, кој а би могла да служи као спаваћа ооба. Те су собе биле интимније и са по једним про-

зором. За оно време те одаје су биле и цростране и довољно високе и није узалудан глас на Дорћолу, да је та кућа била једна од најотменијих своједобно и у томе крају. Наравно мисли се на грађевинску отменост, а становници су се мењали. Приземље је са таквим истим распоредом, само је простор испод трема са источне стране отворен. Дебели дрвени стубови показују сву солидност и брижљивост зидања. Да ли је ту са тога пространога трема, тик уз некадање дворове принца Евђенија и на домаку београдске тврђаве, Карађорђе издавао заповести својим момцима и гледајући у сеновиту башту стварао планове за своје ратничке операције? Кажу да јесте. По предању, кућа је припадала неком паши или бегу, затим по одласку Турака прелази из руке у руку. Купује је неки Грк или Цинцарин, трговац; а и ко би у то време други имао пара! Затим та кућа долази у власништво једног српског трговца — оца пуковника Ванлијћа, команданта Дунавске дивизијске области прошлога рата, који је умро на Крфу. ,( Од трговца Ванлијћа кућа прелази на неког другог Дорћолца, па на породицу Ђеме. Један Ђема је био апотекар на Дорћолу, а други — Васа Ђема био је, до рата познат Београђанима, полицајац и сарадник „Вечерњих новости". О смрти Васе Ђеме зна се да је умро прошлог рата, и то оног дана и часа кад су Аустријанци ушли у Београд, Био је као полицијски писар дежуран у дорћолском кварту, кад су му телефоном јавили да све власти морају напустити Београд, па и он, јер су Аустријанци већ ушли. Примио је вест телефоном, пустио слушалицу и — умро. Сахранили су га Аустријанци нашавши га у канцеларији на поду. Он је, можда, знао и нешто више о историји те своје куће, коју је наследила његова сестра Персида, удата Констандиновић, данашња власница куће, иначе сестричина покојног Чеде Мијатовића, нашег познатог академика. Данас нема више Тројанске улице, ни капије са бројем пет. Нема више ни оног каменога зида, нема ни зграда на имању под бр. 1. Блок модерних кућа између Јованове, Краља Петра и Страхинића Бана улице залепио се својом четвртом страном за имање некадање Тројанске улице броја 1 и 5. Нивелисањем је подигнута Јованова улица тако да су последње зграде из Тројанске улице бр. 1 биле једва метар и по иад асфалтом, а Страхинића Бана улица такође уздигнута и насута оставља у рупи некад сеновиту башту Карађорђева конака. Ако сад хоћете да видите зграду за коју се верује да је био Карађорђев конак спустите се у Страхинића Бана улицу и на вратнице број 28 сиђите низ приличан број степенида у башту. На дну баште видећете двоспратну