Opštinske novine

Из београдске прошлости

КАКО СУ ПОДИГНУТА ЗВОНА НА САБОРНОЈ ЦРКВИ Све до године 1830 Кнез Милош је врло обазриво водио српске послове, вазда у складу са турским гледиштем и турским жељама. Тек доцније, кнез Милош је почео да истиче своју државну политику, која често није била у складу са турским гледиштем. Године 1830 на светог Андреју кнез Милош је проглашен за наследног српског владара, под султаном Махмуд Ханом, и отада он почиње да води јасније, енергичније српске ствари, не више као први чиновник султанов, већ као самосталан српски владар. Први видни знак те његове оријентације било је подизање звона на Саборној цркви Фебруара 1830 године тадашњи управник Београда војевода Петар Цукић почео је да подиже звона. Дотада ниједним гестом није одавао Београд да је православни град. Турци су на ову велику новину мрко погледали и били веома незадовољни. Ради тога паша је позвао Цукића на одговор у Град. Тада је паша веома осорно упитао Цукића: ,,Како си смео без дозволе да подижеш звона", и да ли знаш да ради тога можеш погинути од турске руке." Цукић се овом претњом није дао збунити и храбро је одговорио паши: ,,3нам, знам ефендум-паша, ако подигнем звона могу погинути од турске (руке, а ако их не подигнем ја ћу погинути од руке мога господара књаза-Милоша. Ја више волим да погинем од турске руке, него од руке мога господара као непослушни његов чиновник." Овај смели и енергични одговор Цукићев збунио је пашу и он је на то само слегао раменима. И тако за кратко време звона на Саборној цркви била су подигнута. Кроз више стотина година нем, Београд је проговорио и кроз звуке звона објавио свету да је Београд српски, православни град. Прва звона забрујала су уз велику свечаност и још веће одушевљење народа. У препуној цркви отслужена је била свечана литургија, а кад су забрујала звона народ је, крстећи се, падао на колена. Турци су на све ово разуме се, мрко гледали, али нису ништа предузимали, само у мумлању давали су одушке своме гњеву и нерасположењу. Народна радост и весеље било је неописано. Вино се толико трошило да је, текло и улицом. Овај

догађај био је веома смео подвиг, који је кнез Милош учинио као наследни самостални владар. ПРВО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ Прво позориште у Београду било је у Краљевој Пивари. Позориште је било веома примитивно, на дну простране позорнице била је импровизирана позорница, која је била подигнута на више малих буради, преко којих су биле постављене даске. Неки „мазало" насликао је коргину — завесу, на којој је била насликана нека алегорична слика: — вила са лиром у руци. Први редови седишта били су од обичних сламних столица., задњи редови биле су дрвене клупе, а иза тога налазио се велики простор за стајање, који је заузимао половину дворане. Са десне стране била је импровизирана ложа за књаза, која је била превучена српском тробојком и у којој су се налазиле доста угодне фотеље. У ту књажевску ложу улазило се споља са улице кроз један од прозора. Сваки комад почињао се 'једним хором. Пошто су отпеване биле две-три песме, које су тада биле веома популарне, као: ,,Чуј Душане тебе војска зове" и „Праг је ово милог Српства", — отпочињала је престава. Једнога дана и књегиња Јулија је зажелела да дође у то прво српско позориште. Давана је једна шаљива игра: „Путник у Лици", сиже је био врло комичан, изазвао је весео смех у публици. Сиже тог комада био је отприлике овај: неки путник са пртљагом, дочекује га дебели крчмар и још дебља крчмарица, дубоко клањајући се пред овим ретким, одличним гостом. Гост им изјављује да је веома уморан и да жели што пре да се одмори. Он из своје торбе вади једну кутију са чајем и један пакет са кобасицама — кремвиршлама, даје крчмарици и моли је да му скува чај и да обари кобасице. Док се он мало раскомотио и пошто је крчмарица поставила за вечеру, гост је сео, угодно се наместио и сервијету је везао око врата, чекајући на вечеру. Мало после крчмарица носи једну чинију која се пуши и меће на сто. У чинији налазила се скувана сва кутија чаја, густа као неко зеље, а поврх тога обарене кобасице. „Ево, милостиви господине, све су вам скували." — „Шта је ово" — узвикну запрепашћени гост. — ,,Па, милостиви господине,